„KАО ДА САМ СЕ ПОНОВО РОДИО, ЗАХВАЉУЈЕМ ЉУДИМА ДОБРОГ СРЦА!“
Након десетогодишње борбе са болешћу, тридесетшестогодишњи Никола Јанковић из Гуче је ових дана почео да исписује ново поглавље у свом животу, јер се, након трансплантације бубрега на клиници Аџибадем у Истанбулу, у родно Драгачево вратио као потпуо нови човек. Захваљујући људима доброг срца који су се одазвали хуманитарној акцији прикупљања средстава, а коју је почетком децембра прошле године покренуло Удружења „Драгачевско сунце“, Никола данас са много жара планира своју будућност, из које ни једног момента не искључује свој хуманитарни рад који му је свих претходних година давао посебну енергију.
Заједно са својим оцем Жарком, који је био и његов донор бубрега, Никола је у Истанбул отпутовао 3. априла. На клиници су боравили 10 дана, што је било сасвим довољно да се ураде и комплетне анализе и оперативни захват. Kако истиче, ни једног момента није имао сумњу да ће се из Турске вратити као здрав човек, јер је по природи увек био оптимиста. Kако је веровао у добар исход трансплантације бубрега, тако је и пре одлска на истанбулску клинику био сигуран да ће неопходна средства бити прикупљена, а реч је о 30.000 евра које његова породица није могла самостално да обезбеди. Сада, када сумира утиске о свему што се догађало у претходним годинама док се борио са болешћу и безуспешно чекао на трансплантацију бубрега, сматра да су се стрпљење и вера у оздрављење потпуно исплатили, јер се сада осећа као да му је подарен потпуно нови живот о коме је годинама сањао.
-Осећај је невероватан, као да сам се поново родио. Сада ћу моћи да живим и радим нормално. И мој отац је добро, нема никаквих ограничења. Дочекујем овај Ускрс у новом расположењу, нешто као сопствено васкрсење! Из угла здравог човека, могу рећи да су све ове године на дијализи биле у најмању руку врло напорне и стресне. Имао сам често и пратеће проблеме, превасходно са зачепљењем вена на рукама, што је изискивало операције. То су увек били тешки тренуци, како за мене, тако и за породицу. Међутим, увек сам налазио у себи нови мотив и жељу да истрајем у својој свакодневној борби, јер сам веровао у трансплантацију бубрега и нови живот који ме у наредном периоду чека, иако нисам могао ни да наслутим када. Није ми било лако, али сам се увек трудио да мислим позитивно – објашњава Никола, сумирајући утиске из година тешке борбе са болешћу које је дефинитивно оставио за собом.
Одувек је веровао у хуманост људи. Често је и сам био организатор различитих веома успешних хуманитарних, еколошких и неких других акција које су позитивно утицале на квалитет живота у локалној заједници. Један је од оснивача Удружења „Драгачевско сунце“, који је, упркос својој болести, увек проналазио довољно снаге и времена да се бави добротворним и хуманитарним радом, кроз који је стекао уверење да хуманост наших људи никада није пала на испиту. Kо довољно верује и жели увек пронађе пут и начин, па се тако обистинило и у његовом случају. Снагу је црпео из своје вере, баш због тога што је увек негде дубоко у себи осећао да ће му живот пружити шансу за оздрављење.
-Радили смо добре, успешне ствари, између осталих, и хуманитарне акције. Веровао сам да се хуманост добрим враћа и настојао да у свим акцијама пружим што већи допринос, без обзира на моје здравствено стање. Испоставило се да су сви ти људи са којима сам сарађивао или на неки начин био у контакту веома заслужни за мој повратак у нормални живот и од срца им захваљујем! Сада је поново дошло време да се посветим Удружењу и његовим активностима, али сада са много више снаге и енергије, чему се унапред радујем – прича са оптимизмом наш саговорник.
Никола Јанковић каже да болестан човек има само једну жељу, а то је да оздрави, а да би се она остварила, често му је потребна помоћ људи доброг срца. Руковођен таквом девизом, иако се још увек опоравља, у својој глави кује мноштво планова, како приватних – пословних и породичних, тако и везаних за рад Удружења „Драгачевско сунце“. Највећа му је жеља, како истиче, да се поново врати у свет спортског новинарства, којим се, иначе, више година успешно бавио, а хуманитарни рад ће ости неизоставни део његовог живота, баш као и до сада.
В. С.
