ЗОРАН БЛАГОЈЕВИЋ – ПЕДИЈАТАР ЗА КАТЕДРОМ

Ништа необично, предају доктори стручне предмете у Медицинској школи. Само, њему је две и по деценије учионица била једино радно место. Више него у здравству. Није лепо рећи, нашао се у просвети силом прилика. Али, и у таквим околностима успео је да остави траг у свакој генерацији. Чак су ђаци славили и његове рођендане.

Био је др Зоран Благојевић 15 година педијатар у Сарајеву. Створио је предиван породични живот, свакодневно одлазио на посао у изузетну средину. У посебно лепом сећању су му остали и људи са којима је тада радио. А, онда… Слична прича, као и многих других сведока ратних дешавања у Босни деведесетих година. Најважније је било сачувати живу главу! Његова ћерка Јелена и супруга Љиљана су раније отишле из Сарајева, а он је остао са оцем и мајком. Касније су отац и он у последњем тренутку изашли из града.

– Једва смо извукли живу главу! Напустили смо Сарајево конвојем Црвеног крста. Мајка је остала да чува стан, можда је то била лудост, али тако је желела. Када сам одлазио, цео мој живот је стао у две кесе. Једино сам понео документа, касете и фотографије. Успео сам да сачувам видео снимке Јелениног раног детињства, што је данас непроценљиво – слична је и прича др Благојевића.

Породици је крајње одредиште био Чачак, у нашем граду живи ујак његове супруге. Били су у Паковраћу, Љубићу, у близини Медицинске школе. Случајно?! Када су се, колико-толико, сместили, требало је мислити и на посао. Било је и тада тешко запослити се у здарвству. Али, прочитао је оглас да Медицинска школа тражи професора педијатрије. Баш његова специјалност. Ту је велику улогу одиграо професор др Синиша Благојевић, предавач методике наставе биологије на Природно-математичком факултету у Сарајеву, Зоранов отац. Можда је и он заслужан зато што је син до пензионисања остао у просвети.

– Од њега сам добио права упутвства. Прво што ми је рекао је да немам шта да тражим у школству, ако не волим децу! Говорио је и: ”Тај посао се не отаљава. Велика је одговорност утицати на обликовање сваког младог човека!” И још нешто: ”Нема везе, ако 100 пута предајеш исту лекцију. Немој никада да одеш на час неспреман!” Велика истина, имали смо „вукове“ у многим генерацијама. Врло заинтересовану и радозналу децу, постављала су многа питања. У Медицинкој су ме сви изузетно примили и много помогли, колеге, педагог, психолог, тадашња директорка Олга Васовић. Чак ме после неколико дана колегиница Бранка Ћирковић питала да ли знам шта је са професором Синишом Благојевићем. Пошто је њој и њеном супругу Милошу предавао. Рекао сам јој да је добро, успео је да напусти Сарајево и да је у близини, на стотинак метара од наше школе. Тада је све сазнала и сутрадан су она и Милош дошли да га посете. Много је таквих догађаја са колегама, које заиста не могу да заборавим – каже др Благојевић. Професор Синиша није више жив, као ни његова супруга Мирјана. Сахрањени су у Чачку. Али, Мирјана је успела да сачува стан у Сарајеву. После рата се вратио и њен супруг, а често су их посећивали син, снаја и унука. Ипак, млађи Благојевићи су нови живот започели у нашем граду.

”НИ ПО БАБУ, НИ ПО СТРИЧЕВИМА…”

”Већ по правди Бога истинитог”. Те једноставне народне изреке, или завета мајке Јевросиме, придржавао се и професор Благојевић. Важио је и он за строгог и доследног професора. Ако је јединица, јединица је, нема даље приче.

– Нисам дозвољавао да ме ико вуче за рукав због оцена. Кажу ученици да сам умео добро да одвагам. Не знам, трудио сам се да буде ”Ни по бабу, ни по стричевима..” Њих никада не можемо да преваримо. Све они знају и непогрешиво осете да ли је неко привилегован, или је добио бољу оцену зато што је из богатије породице. Деци увек морамо да поставимо границе. Они ће покушати да их пређу, а ту на видело излази умеће или неумеће родитеља и просветних радника. Велики сам противник физичког кажњавања. И речи су врло моћне, када их правилно употребљавамо – саветује професор Зоран Благојевић.

Није поменуто, у Медицинској школи је, осим педијатрије, предавао анатомију и физиологију. У учионици није био крут и недодирљив. Баш супротно, сваки час је, без обзира на то да ли предаје или пита, започињао шалом да се деца мало разоноде, а онда су заједно обнављали претходно градиво и ишли даље. Знао је да им исприча много корисних савета, којих нема у књигама. На пример, пупчана рана новорођенчета може да се очисти тропроцентним хидрогеном. Он пени и тако на површину избацује сву нечистоћу. Да ли је свеж, можемо проверити ако врло малу количину ставимо на језик. Требало би да пени… Те и све остале његове савете посебно памте некадашње ученице, сада мајке. Кажу да врло често ваде свеске из фиока да би се присетиле свега што им је говорио. Не кажу безвезе да паметни увек пишу, иако им је професор и данас увек доступан. Могу да га позову, када год им је потребан неки савет, или стручно мишљење.

– После толико година, осладио ми се просветарски живот. Никада тај рад није био адекватно плаћен. Али, новац никако није суштина. Нема тих пара којима би могла да се купи срдачност некадашњих ученика, када се сретнемо у граду. Грле ме, љубе. Недавно сам позвао једну ученицу: ”Рекао сам, овде Зоран Благојевић. Знаш ли ко сам?” Одговорила је: ”Професоре, то име се не заборавља!” Нема тих пара… Или када су се њих 12, 13 једне ноћи појавили на вратима мога стана са бакљама у руци и тортом. Дошли су да ми честитају рођендан. Још једно изненађење које вас остави без речи. Од тада су стално славили мој рођендан. После смо се окупљали у школи, дозвољавали су и директори… Или, када су ми правили испраћај у пензију. Певали су ми ”Ти си ми у крви”, још они стихови: ”Ако те одведу…” Жао ми због растанка са децом, а сетим се и Сарајева. Одрастао сам, као и Здравско Чолић, на Грбавици. Обојица смо завршили Трећу сарајевску гиманизију…

НЕЗАБОРАВНИ ПАРИЗ

Пошто поново одлутасмо у Босну, заједнички именитељ његових школских и просветарских дана су екскурзије. Није заборавио ту 1972. када је Тито рекао да ђаци могу путовати само по Југославији, а његови школски другови прикупљали новац за Париз. Тада је њихова разредна сазвала родитељски састанак, позвала и ученике и питала их: ”Хоћете ли децо да будете добри?” Пошто је добила потврдан одговор, рекла је да их води. Због њене храбрости, пропутовали су и Француском и Швајцарском. Неколико деценија касније, исписивао је и Зоран, као професор, успомене са ђачких ексурзија. Пропутовао је са ђацима Грчку, Италију, Шпанију. Упознали су једни друге и ван учионице. Било је важно да се само пре поласка на пут договоре да неће бити проблема, опијања и свега осталог што може свима да поквари ужитак.

Брзо пролетеше и чачанских 25 година просвете. Пензионисан је пре две године, после рада у потпуно различитим срединама, лекарској ординацији и школи. Засигурно, једну занимљиву, помало необична каријеру обележила су деца и малци и они који су на прагу одраслог доба. Када сумира учинак, незибежно је и питање: ”Да ли сам заиста легенда? Нека се о томе изјасне ученици и колеге!”

– Био је посебан, незабораван. Изузетан човек, педагог и стручњак! И данас се често виђа са ђацима, стално га зовемо, често се и окупљамо. Једном речју, посебан човек, оставио је велики траг у нашим животима. И када је закључивао оцене, нисмо се бунили. Ни због јединица! Хтео бих да будем као он – каже др Петар Спасојевић, некадашњи ученик, сада колега др Благојевића. Петар предаје хирургију у Медицинској школи.