ЗОЕ КИДА У СУСРЕТ ФЕСТИВАЛУ „ПРИЧАˮ У ЧАЧКУ –
„ЈЕДВА ЧЕКАМ ДА ОСЕТИМ ЕНЕРГИЈУ ГРАДА И ПУБЛИКЕ!ˮ
Током године нижу се бројне културне и уметничке манифестације и догађаји у нашем граду, а овог септембра у хали КК „Борацˮ одржаће се осми по реду фестивал „Причаˮ, који ће отворити хор професорке Мирјане Јаневске, а на коме ће се својом музиком представити бројни извођачи и бендови, међу којима су: „Ван Гогˮ, „Аеродромˮ, Миле Кекин, „Susnshineˮ, Зое Кида и многи други.
Зое Кида, уметница препознатљивог вокала и необичне појавности, наступиће на фестивалу у петак, 22. септембра, а ми смо поразговарали са њом на тему „Причеˮ, музике уопште, њеног јединственог стила, креативности и погледа на свет очима „детета женеˮ.
У оквиру фестивала „Причаˮ, први пут ћете наступити у Чачку који је ове године проглашен за Националну престоницу културе. Које су Ваше прве асоцијације на Чачак, да ли сте испратили неке од досадашњих манифестација и догађаја током „Чачанске роднеˮ и каква су Вам очекивања од самог фестивала и публике?
‒ Нисам много боравила у Чачку. Прошле године, Татјана Кецман и ја играле смо нашу представу „Нас двеˮ у Атријуму Дома културе и било је баш лепо. Чула сам за „Дисово пролећеˮ, „Моравску Регатуˮ и знам да се многобројне манифестације дешавају током године. Имам утисак да највећи број уметника долази из вашег града. Што се тиче „Причеˮ, веома се радујем с обзиром на то да је реч о породичном фестивалу који пажљиво бира учеснике и гради свој имиџ. Радујем се упознавању своје чачанске публике.
Често сте имали прилике да наступате на фестивалима који су различитог карактера, масовности и стилова. Које су, по Вашем мишљењу, карактеристике доброг фестивала и у чему се све огледа њихов значај?
‒ Главни показатељ успешности једног фестивала је управо време. Чињеница да одређени фестивали опстају, из године у годину, знак су добре организације и концепта. Јако је важно да буду децентрализовани и да сваки град у Србији има неку своју туристичку манифестацију или препознатљиви фестивал. То је важно пре свега за град, туризам, младе људе.
Када сте погледали лајнап фестивала „Причаˮ, у ком сегменту сте препознали себе и своју музику и коју причу мислите да ћемо добити када се склопе наступи свих извођача на овом догађају?
‒ Жанровски, моја музика иде у више ка р’н’б, соул-у, мање ка рок-у и његовим подврстама. Међутим, лајнап фестивала се пре свега води квалитетним и препознатљивим музичким појавама, тако да публика може да очекује разноврсну и добре свирку током сва три дана „Причеˮ.
Ваше песме „Бејбиˮ, „Сунцеˮ и „Жена детеˮ представљају Вас као појединца и соло извођача, као жену и уметницу, али и слушаоцима доносе неки ведрији, животни, љубавни призвук и поручују да је све могуће и да ће све бити добро. Шта за Вас лично значе ове песме и у ком правцу градите нове нумере и албум?
‒ Ове песме су врло аутобиографске. Пре свега мислим на „Жена Детеˮ и „Сунцеˮ. Сматрам да, поред добре музике, текст песме треба да носи дубљу поруку и афирмативан утисак. Живимо у времену у ком најмање места има за лепе весте. Са свих страна нас прате и окружују сензационализми, вести из црне хронике, политички ЕПП… Мислим да је освежење када чујемо да ће све бити у реду. Када се осећамо лоше, треба нам да чујемо да ће бити све ок. Ја хоћу да будем гласник добрих вести.
Ваша креативност се неретко прелива преко оквира и одводи Вас у различите професије и нове изазове. Шта је то што до сада нисте искусили, а волели бисте у професионалном смислу?
‒ Волела бих да напишем албум за децу, радим на томе, као и књигу прича за децу. Те приче још увек нису стављене на папир, али су у глави.
У чему је све видљива повезаност моде и музике, у Вашем животу, али и уопштено?
‒ Мислим да је мода неодвојива од сцене. То је као визуелни пар онога што чујемо. Лично ми је врло важно како изгледам, за мене је то игра и начин испољавања креативности, волим да изгледам другачије и мењам свој имиџ у складу са музиком.
Колико кантауторски рад изискује труда и интроспекције и да ли је то једини начин да уметник оголи себе у потпуности или и тада постоје границе?
‒ Не знам баш да одговорим на то питање. Мислим да је то индивидуална ствар. Не постоји рампа до које идемо. За мене не постоји задршка у музици, не постоји знак „стопˮ. Ја дајем све. У томе је магија музике и ту искреност публика препознаје.
У Вама постоје изразито женска и изразито дечија енергија о којима и певате. У којим ситуацијама је доминантна једна, а у којима друга Зое? Да ли је живот дечија игра или опасна игра?
‒ Код мене је све неодвојиво. Трудим се да што више уживам у малим стварима. Нама се непрекидно сервирају лоше вести. Хтели ‒ не хтели падамо под утицај тог маркетинга. Мој бег је стварање, читање, музика… Бирам да не верујем у ту ружну стварност. Деца имају свој свет игре. Радују се малим стварима и живе у тренутку. То је рецепт за срећан живот.
С обзиром на то да у оквиру oбренда „Жена детеˮ стихове својих песама исписујете на мајицама, којим стихом бисте завршили овај разговор и тиме поздравили све читаоце и посетиоце Вашег наступа на „Причиˮ?
‒ Поздрављам моје драге Чачане и једва чекам да осетим енергију града и публике! А завршићу стихом Бранка Коцкице: „Јутрос нам Сунце јавља, смех је извор здравља!”
Музика је недодирљива врста уметности која успева да обасја наше дане попут сунца и да свет уоквири нестварним бојама, а када је њена моћ у рукама и гласу уметнице каква је Зое Кида, свет, макар на тренутке, постаје лепше и осунчаније место.
Марија Миљуш
Фотографије: Небојша Бабић
