ЗНАЊЕ ЈЕ МОЋ
Захваљујући овој идеји водиљи Радивоје Живковић је успео у потпуности да преокрене свој живот и усмери га тамо где је он желео, а не где му је било предодређено. Није му било тешко да савете добијене од 22 тренера са којим је радио, саиграча и колега са факултета уредно записује у свеску коју му је својевремено дао клупски друг Предраг Катанић и да их се придржава. Скромно каже да је можда имао срећу, јер се много више сусретао са добрим људима који нису били злонамерни према њему и увек су га правилно усмеравали, него са оним другим. Али, срећу треба и заслужити, а он ју је у потпуности заслужио својом искреношћу, непосредношћу и добротом.
Рођен је у Трнави 1950. где је завршио основну школу. Нису имали салу за физичко, па их је предметни наставник Тошо одржавао у Дому културе. Ту им је он на паркету цртао кругове које су ђаци морали да погоде лоптом са одређене удаљености. Имао је обичај да направи екипе и организује утакмице. То су били његови први контакти са нечим што би се могло назвати кошарком. Са оном правом сусреће се неку годину касније када је уписао занат и дошао у Чачак. Подстакнут текстом објављеним у “Чачанском гласу” о успеху “Борца” у квалификацијама у Иванграду 1965. године и пласманом у Прву савезну лигу, упутио се на кошаркашко игралиште.
- Видим испред себе групу момака и питам их како бих могао да почнем да тренирам. Највиши међу њима, касније се испоставило да то био Мирко Дробњак, довикну Цоњи Копривици да има један високи који би да тренира – започиње своје казивање Живковић.
Пре него што је почео са правим тренинзима долазио је сам и вежбао. Добро се сећа тренутка када су двојица момака у елегентним оделима пролазила пред њега. То су били Ратко Јоксић и Ћамила Ђелошевић. Ћамила је скинуо сако и показао му десни двокорак, а леви објаснио. То су му биле прве лекције.
БРЗИ НАПРЕДАК
Жељан знања брзо учи и све се више истиче. Постаје члан јуниорске екипе “Борца” која је 1967. освојила друго место у Југославији. Нажалост, на финалном турниру у Београду није играо из бизарног разлога. Нису могли да нађу да купе патике тако великог броја. Наиме, већ је скоро досегао 208 сантиметара висине, а обућу је носио број 50!
Прикључен је сениорском саставу. Вредно тренира, али за њега нема места кад се игра на два коша. Не очајава због тога, већ за то време самостално ради вежбе на степеницама. Играчи га постепено прихватају. Каже да је Копривица имао огроман удео у његовом развоју. Не само као играча, већ и као човека.
- Осим што ми је објашњавао како да се постављам, шутирам, изводим слободна бацања, саветовао ме је да изградим правилан начин живота. Кад сам први пут добио позив за репрезентацију указивао ми је како да се понашам на припремама. Ти његови савети су ми много пута помогли и касније – присећа се Радивоје.
Тако је време пролазило, а онда се десило нешто што је целокупну ситуацију из корена преокренуло.
- Враћајући се са тренинга обављеног на “Желовом” ишао сам неколико метара иза Радмила (Мишовића) и Машка (Пурића). Они су за мене били величине и нисам сам се усуђивао да им приђем, иако сам увелико тренирао са њима. Приметивши ме стадоше и позваше ме да им се придружим, а не да идем иза њих. Мојој срећи није било краја. Осетио сам да сам тада постао део њих. Да су ме прихватили. Зато сам се увек трудио да их не разочарам. То ми је давало подстицај да идем даље и вероватно је ово био један од разлога да толико постигнем – када ово прича Радивоје не може да сакрије емоције. Заискрила је и суза, а, каже, од тада га је Радмило стално узимао у екипу када су играли на два коша.
ОДЛУКА О ОДЛАСКУ
Време иде, Живковиће игре су све боље и он постаје предмет занимања “великих” клубова. Већ почиње да размишља шта и како даље. На одлуку да оде, каже, утицала су два догађаја.
- Био сам у прилици да чујем разговор Радмила Мишовића и тадашњег председника општине у којем је Радмило молио да му се за нешто изађе у сусрет. Био је одбијен. Помислио сам кад је њему то урађено, шта тек ја да очекујем, без искуства и неког иза себе да ме подржи. Други моменат је био кад сам због болести паузирао, а члан управе Мики Спасић ми каже да на мене не рачунају и да су довели два играча из Ниша. Поставио сам себи логично питање зашто бих остајао ако су ми шансе да играм мале, а већ ме траже – износи појединости мало познате јавности.
Прва је реаговала “Југопластика”. Отишао је у Сплит на пробу. Каже да су га одлично примили, али његов отац Павле је сумњичав. Иначе, Радивоје је имао близак однос са њим и са мајком Анком и редовно им је причао о догађањима са спортских терена. У редове “жутих” уместо Живковића доћи ће Јерков, а он ће у “Црвену звезду”, након четири сезоне проведене у тиму са Западне Мораве.
ЦРВЕНО-БЕЛА БОЈА КАО СУДБИНА
- Сећам се да је после прве победе над “Црвеном звездом” 1972. у нашу свлачионицу ушао њен председник Саша Гец, свима нам честитао и мени се обратио речима: “Носићеш исти дрес само са “Звездиним” грбом. У том тренутку нисам схватао значење тих речи, јер сам, као и моји другови из тима, био млад и ношен жељом да што боље играмо и побеђујемо. Друго нас није занимало.
Гецово пророчанство је испуњено неколико месеци касније. Прелазак у редове шампиона државе био је трауматичан. “Борац” не даје исписницу, он жели да оде и на крају принуђен је да паузира годину дана. Утеху му пружа чињеница да су га такве величине као што су Славнић, Симоновић, Капичић, Вучинић сјајно прихватили. Легендарни Владимир Цветковић је те године престао да игра кошарку и свој дрес са бројем осам даје Живковићу.
Остао је веран “Звезди” и носи њен дрес до 1981. године, када из здравствених разлога прекида бављење кошарком.
Са овим клубом је 1974. освојио Куп победника купова, а наредне национални куп. Ни данас не заборавља пораз у финалу Купа купова 1975. године, када је лењинградски “Спартак” остварио победу 63:62 поготоком Паулаускаса у последњим секундама меча.
ТЕШКИ ТРЕНУЦИ
- Није ми било лако да током забране играња само тренирам, а утакмице гледам са трибина. И данас ми није јасно зашто је до тога морало да дође. Ипак, не љутим се. Чак сам на неки начин и захвалан због таквог развоја догађаја, јер ми је он омогућио да боље сагледам неке ствари.
Јака воља није му дозвољавала да се препусти самосажаљењу, већ енергију усмерава ка полагању испита на Факултету за спорт и физичку културу.
Сазнање да има срчане сметње било је шокантно. Додуше, неки, мало је рећи, несавесни доктори су му давали дозволу да игра. Ипак, ситуација је била озбиљна и захтевала операцију.
- Био је четвртак, 14. април, кад су ми саопштили да сам на реду за операцију. Напољу прелеп пролећни дан. Седим поред отвореног прозора и гледам људе како шетају и мислим у себи како су они срећни, а нису ни свесни тога. У том тренутку желео сам само да шетам са њима. Имао сам само 30 година – износи своја најтежа животна искушења.
Срећом, операција је успела, али није био више за тешке физичке напоре какве захтева играње у Првој лиги. Додуше, саветована му је одређена физичка активност, па је он упражњава играјући у Вршцу и чачанском “Железничару”. У тиму са железничке станице наступао је у сезони 1984/85. одигравши 20 утакмица на којим је постигао око 400 кошева и био најбољи стрелац.
РЕПРЕЗЕНТАЦИЈА
Сјајне игре за јуниоре “Борца” нису промакле селектору Лазару Лечићу и он га уврштава међу јуниорске репрезентативце који ће на Балканијади у Атини, одржане 1969. године, заузети четврто место. Исправка је уследила годину дана касније када је у Ријеци освојена златна медаља. Те, 1970. године позван је и у сениорски “Б” тим који на Универзијади у Торину заузима четврту позицију. Два пута је као члан најбоље југословенске селекције освајао Балканско првенство. Било је то 1974. и 1976. године, а има и златну медаљу са Медитеранских игра одржаних у Алжиру 1975. године. Саиграчи су му били најбољи играчи тог времена: Кићановић, Далипагић, Делибашић, Славнић, Ћосић…
НИЈЕ ЗАПОСТАВИО ОБРАЗОВАЊЕ
Упоредо са успешном играчком каријером завршио је студије на Факултету за спорт и физичку културу, као и Вишу тренерску школу.
Сећа се да га је одмах по доласку у екипу са малог Калемегдана, председник Гец позвао у своју канцеларију и рекао му: “Дошао си у “Звезду” и мораћеш да завршиш факултет. Ако то урадиш можда ћеш постати играч. Зато, учи.” Живковић са поносом истиче да га је Гец извео на вечеру кад је положио први колоквијум. Стално га је пратио и увек био ту да му помогне кад затреба. “Био је човек од ауторитета и желео је на сваки начин да помогне тиму”, каже Живковић.
Био је извесно време и асистент на предмету кошарка и руководилац тренерске школе. Каже да није имао амбиција да води сениорске саставе, јер му то ментални склоп није дозвољавао. Додуше, две године је помагао у раду Ранку Жеравици док је водио “Црвену звезду”. Истиче његову стручност и износи податак да се за то време Жеравица током састанка са играчима никад није поновио. Посветио се раду са млађим категоријама, најпре у “Звезди”, а потом у Швајцарској.
О СПОРТСКОЈ ЕТИЦИ
- Пратим кошарку, додуше ређе одлазим на утакмице, али редовно гледам преносе и никако ми нису јасни изрази “мали фаул”, “паметан прекршај”. За мене је заустављање противничког играча на такав начин израз немоћи – овакво поимање кошарке сигурно најсликовитије осликава тај његов ментални склоп.
Подсећа да су му често говорили да је “мек у игри” и требало је да прође извесно време како би научио да чврсто ухвати лопту и “разгрне” оне око себе. Као најнепријатнији моменат на терену износи догађај када је са екипом “Борца” први пут играо у Задру.
- Ћосић је већ тада био значајно име у нашој кошарци, а мени при уласку у игру тренер каже да га слободно ударим кад се за то укаже прилика. То учиним, а Ћосић ми се љутито обрати са питањем ко ми је рекао да то радим. Спуштеног погледа и рамена тихо рекох: “Тренер”. Много година касније Ћосић је на тренерском семинару поменуо тај случај, али није желео да говори о именима. То показује колико је то био велики човек, а мене је и дан данас срамота због тог мог чина – каже Живковић и додаје да је од тог легендарног играча научио много тога.
Суштина његовог поимања спорта је да се мора бити свестан како се не може увек победити, али оно што се мора је ДАТИ СВЕ ОД СЕБЕ!
- Не саботирај. Ради поштено. Бори се и добро натопи мајицу знојем. Публика не сме да примети да си нечим незадовољан – овако Живковић саветује младе играче.
Сваки коментар на овакве речи је сувишан.
Фото: архива саговорника
Припремио: Владимир Дуба
