„ЗЛО НЕ СМЕ ОДНЕТИ ОДЛУЧУЈУЋУ ПОБЕДУ, НЕ СМЕ ДОБИТИ РАТˮ

СА ПИСЦЕМ ЗОРАНОМ МИЛЕКИЋЕМ О НОВИМ РОМАНИМА

„ЗЛО НЕ СМЕ ОДНЕТИ ОДЛУЧУЈУЋУ ПОБЕДУ, НЕ СМЕ ДОБИТИ РАТˮ

Историја нас учи животу, некада на тежи начин, тако да је добро ослушнути оне који је тумаче и долазе до важних порука и закључака који одзвањају у свим временима. Зоран Милекић је историчар, али и писац који се бави детињством човечанства, али и детињством великих умова света литературе у својим романима, од којих су најновији „Кад су велики писци били децаˮ и „Деца ратаˮ. Наш завичајни писац говорио је са нама о дечијој психологији, о великим писцима чији су животи од најранијег доба утицали на формирање њиховог талента, о Диани Будисављевић која је водила тихе борбе и однела победу у тишини, о страховима деце рата која су прошла кроз усташке логоре и прерано упознала зло, али и о значају маште и читања, о школској библиотеци свог детињства и књигама које тек планира да напише.

Ваше књижевно стваралаштво може се поделити на књиге намењене деци и на романе са историјском тематиком где су деца протагонисти и жртве политичких превирања у прошлости. На који начин је дечији поглед на свет другачији од нашег, слажете ли се са Андрићем да „мали људи, које ми зовемо деца, имају своје велике болове и дуге патњеˮ и да ли данашњој деци својим књигама дајете некакве путоказе и смернице?

‒ Та Андрићева констатација је итекако тачна, у то сам се и сам уверио, не само по сопственом искуству из детињства, већ и као писац, родитељ и наставник. Њихови погледи на живот, на свет, на све оно што их окружује, произилазе из њихове чисте душе. Деца гледају на одрасле као на некакве заштитнике и као на људе који не би требало да им нанесу никакво зло, али прошлост, аи наше време, прилично их разуверавају. У рату деца сазревају брзо, чак и брже него што ми данас то можемо да замислимо. Њихове патње и муке су често огромне, али било је и деце која су, ко зна одакле, извлачила неку чудесну снагу и вољу да све надвладају и преживе. Писање књига је неизвесно путовање, а исто је тако неизвесно и како ће оне на неког утицати. Сваки писац би желео да пошаље одређену поруку, али деца често тумаче поруке на свој начин. И то уопште не мора да буде погрешно. Често се различитим путевима долази до истог циља.

Најпре сте за децу писали о српским великанима Доситеју Обрадовићу и Михаилу Петровићу Аласу, а сада сте у издању „Лагунеˮ објавили књигу о детињству великих писаца, као што су И. Андрић, Б. Ћопић, Д. Киш, И. Секулић и други. Да ли сматрате да данашња деца и млади могу увидети значај поменутих личности у српској култури и да ли се осветљавањем њиховог детињства деца лакше могу поистоветити са њима и можда угледати на њих?

‒ У тој књизи је петнаестак наших великих писаца, односно, она приказује, надам се на занимљив начин, њихово детињство. Морам признатида сам се потрудио да је напишем тако да буде интересантна иодраслима, јер тако ће семожда присетити свог детињства. Морамо бити свесни у каквом свету, у каквом окружењу живимо сви ми, па и наша деца – то су генерације најмодернијих технологија. Из прве руке знам да се неће баш често „ухватити за књигуˮ, али то не значи да то морамо прихватити као такво и да се са тим треба помирити. Заправо, све морамо учинити да се такво стање ствари промени, јер спашавањем те потребе деце за читањем спашавамо и њихове чисте душе. Можемо се надати да ће деца у славним, великим људима видети своје узоре, оне који ће им бити инспирација. При томе верујем да је један од начина да их приближимо деци управо то што сте споменули, да им покажемо да су и највећи људи некад били само деца. Али деца која су широм отворених очију посматрала свет око себе и која су итекако знала да маштају.

Заронивши у детињство великих писаца, шта сте пронашли у њиховим душама? Да ли су њихова бића осетљивија, јесу ли животне околности утицале на њихову сензибилност и маштовитост и шта је то што је заједничко свим писцима, а што самим тим препознајете и у себи?

‒ Већини је заједничка страст за читањем од малих ногу или бар слушање приповести старијих. Но, треба имати у виду да некима од њих књиге нису биле лако доступне због сиромаштва. Мали Бранко Ћопић се снашао па је, уместо новца, за прву књигу понудио торбу крушака. Иво Андрић дуго себи није могао да приушти књигеи морао се као ђакзадовољити тиме да их дуго посматра у излогу једне сарајевске књижаре. Он је, можда, најбољи пример онога што им је свакако било заједничко, а то је машта. Књиге из тог излога су биле на језику који није разумео, па је сам почео да им смишља наслове, а потом чак осмишљава и читаве приче које би могле да се нађу у њима. А што се тиче њихових дечијих душа, па није баш лако продрети у њих, али убеђен сам да је у душама тих малих људи умело повремено да буде правих ломова. За Бранка Ћопића је смрт његовог деде, чије је приче више него радо слушао, била прилично шокантна. Исидора Секулић је волела да се игра у једном великом бурету у дворишту, од њега је направила читав свој мали свет. Када је олуја једне ноћи поломила то њено буре, данима је туговала и плакала и била је убеђена да је то крај њеног детињства. Данило Киш је имао тешко ратнодетињство, са ужасом се сећао новосадске рације коју је његов отац једва преживео, мада је две године касније ипак убијен у Аушвицу. Немогуће је мислити како сва ова искуства из детињства нису имала утицаја на њихов каснији живот и књижевни рад. И није случајно да се људи, што више залазе у позне године, све чешће и рађе враћају мислима у своје младе године, у своје детињство. А оно што моју генерацију и мене везује за све наше велике ствараоце је та маштовитост коју смо имали, као и читави дани проведени у игри.

Ваш роман „Аустријанкаˮ о Диани Будисављевић, која је спасавала српску децу из логора у Другом светском рату, оживео је помало заборављену причу о  истинској хероини и постао једна од најчитанијих књига код нас. Када се подвуче црта након дугогодишњег истраживања, објављивања дела, бројних разговора на ту тему и промоција у многим градовима, на шта сте највише поносни и сматрате ли да је књига испунила своју мисију?

‒ Та хероина, не да је била помало заборављена, него за њу деценијама скоро нико није ни знао. Можда само мали број историчара, и то оних који су се бавили геноцидом у НДХ. Па и они само површно и свакако недовољно. То и јесте један од разлога који ме је привукао тој теми. Ту причу је било тешко, али и изазовно написати. После свега, мислим да је једно од највећих постигнућа романа управо то што је из мрака заборава извукао једну заиста невероватну жену. Она је свој удобан живот у Загребу, или свом родном Инзбруку, заменила за хуманитарни подвиг који је вероватно највећи у Другом светском рату. Извукла је на хиљаде српске деце из усташких логора, отргла их од сигурне смрти, сместила на колико-толико сигурна места и израдила картотеку помоћу које је намеравала да их касније врати родитељима. Но, све јој је то, по окончању рата, одузето. Неки други људи су преузели њене заслуге и њу свесно гурнули у заборав. А она се одлучила на ћутање. И после свега, чини се да је победила ћутањем.

У току месеца септембра ове године објавили сте и својеврсни наставак романа „Аустријанкаˮ који носи назив „Деца ратаˮ и прати судбину троје деце одведене у логоре Стара Градишка и Јастребарско. Овога пута имали сте прилику да чујете причу од двоје истинских актера описаних догађаја, али и да описујете страшне догађаје из дечије призме. Шта Вам је био највећи изазов, а шта превасходно желите да пренесете својим читаоцима овим романом?

У романима „Аустријанкаˮ и „Деца ратаˮ говори се, заправо, о главним актерима једне страшне трагедије која се десила током Другог светског рата нашем народу, а нарочито деци. С тим што се у првом роману та трагедија сагледава из угла оних, ја бих их назвао „праведницимаˮ, који су били одлучни да ту децу спасавају и усуђујем се рећи да је њихов успех у томе био далеко већи него што би било ко могао очекивати с обзиром на околности и препреке. У другом роману, трагедију посматрам из угла оних који су највеће жртве тог ужаса који се на њих обрушио. Имао сам среће да сам познавао две јунакиње ове приче, Јелену и Мику. Захваљујући њима могао сам да „ухватимˮ она осећања, стрепње и страхове које су имале пролазећи кроз усташке логоре, као и кроз оно што им се касније дешавало. Велики је изазов имати децу као главне ликове. Ипак се надам да сам успео читаоцима да дочарам све муке и, осим физичких, и психичке ломове кроз које су та деца прошла. Све троје главних јунака приче су преживели. И било ми је важно да то нагласим. Победили су смрт, победили су највеће зло које је човечанство до сада видело. И морам ово да кажем. Кад смо ми били деца, обично смо на неким меморијалним свечаностима, у знак сећања на ове или оне жртве рата, поручивали како се такво зло више никад не сме поновити. Данас сам старији и искуснији и јасно ми је да се зло увек, изнова и изнова, понавља, враћа се, изненаћује нас. Зато ми се и чини да оно што сада морамо наглашавати је то да зло, иако се понавља у разним облицима, ипак не сме победити.

Као историчару по струци, да ли су Вас изненадиле одређене информације до којих сте долазили сакупљајући грађу за своје романе и колико је било тешко избрусити стил писања у правцу белетристике уместо историјске монографије?

‒ Сама чињеница да је једна Аустријанка предводила тако велику хуманитарну акцију је податак за који се до релативно скорог времена није знало. Ипак, друга ствар ме је изненадила, и то више као човека него као историчара. То је недостатаквише осећања и потребе да се Дианина акција спроведе до краја. Ту превасходно мислим на коришћење њене картотеке. Заиста ми је несхватљиво да се бар људи из војног и политичког врха послератне власти нису око тога заложили, јер и њихову децу је спасавала. Ишла је Диана и на састанак са тадашњим министром за социјална питања баш у вези одузимања картотеке. Чекала је и чекала, али је он на крају није примио. А двојицу његових синова су извукли из логора пола године пре тога. То не можеда вам не остави мучан утисак. А што се тиче белетристичког описивања догађаја уместо научног, није ми то било превише тешко. И писање је на неки начин занат, као што је и сваки занат на неки свој начин уметност. Начини писања су дубоко унутрашња ствар сваког писца. Чини ми се да ни сам писац често није свестан тих унутрашњих, тајних путева који га воде ка остварењу неког дела.

Рекли сте да у својим делима желите да представите победу живота над смрћу и добра над злим. Је ли тешко одржати такву перспективу када познајете историју дешавања од далеке прошлости до данас и сматрате ли да је истинита теза да се историја увек понавља?

‒ Та идеја победе добра над злим у оваквим делима, и свим делима, једноставно мора бити присутна. Већ сам поменуо, зло је очигледно увек ту, свеприсутно, показује се у разним облицима или скрива под разним маскама, односи победе у неким биткама, понекад се чак чини и да ће превагнути, али моја порука јесте, и мора бити, да зло никако не сме однети одлучујућу победу, не сме добити рат. С друге стране, људска историја јесте стална смена успона и падова човечанства. Зар није после страшних рововских покоља у Великом рату уследио период невероватног успона на пољима физике, медицине, биологије, технике, књижевности, уметности уопште? А онда се свет опет суновратио у поноре најгорих злочина, за које смо чак морали и да измислимо нову реч: холокауст. Да, историја се понавља, али први пут као трагедија, други пут као фарса. И то није ништа ново, то је још поодавно уочио Хегел.

С обзиром на то да сте и родитељ и наставник историје, да ли Вам је то олакшало разумевање дечије психологије и начина размишљања и по чему се највише сећате свог детињства?

Свакако да јесте. Горе сам већ поменуо да, када пишете о деци или за децу, морате пробати да се вратите у детињство, али и чињеница да сам родитељ олакшава ми тај посао. Тачно је да се времена мењају, технологије се мењају, дечије игре се мењају, али осећања су ипак непроменљива. Родитељ би требало да посматра, да прати своју децу, ненаметљиво наравно, јер се по њиховом понашању много штошта може уочити и открити. И каонаставник у основној школи имам прилике да разговарам са децом, не само о историји него и оном што их мучи. И све су то нека искуства која су стално у мени, која се гомилају и помажу ми као писцу. Сећам се много чега из детињства, али жеља за читањем књига ми се тако урезала у памћење да томорам поменути. Мислим да у библиотеци моје сеоске школе нема књиге коју нисам прочитао. Та глад за читањем некако је и одредила моје детињство. Замишљао сам јунаке тих књига, њихове доживљаје, пустоловине. Сањао сам их. Тешко ми је падало када сам због учења других предмета морао да оставим романе на страну. Сад ми се чини да сам летњи и зимски распуст највише волео због тога што сам могао да читам књиге и стрипове до миле воље.

Да ли већ прикупљате грађу за неко ново књижевно дело и постоји ли нека историјска личност о чијем животу бисте највише волели да напишете монументално дело у неким будућим годинама?

‒ Писци увек имају неке идеје, али дуг је и неизвестан пут од идеје до написане књиге. Тренутно радим на два романа, један је намењен деци. Надам се да ће обе темебити интересантне читаоцима. Има доста личности о којима бих волео да пишем, и сам волим да читам о великим, славним људима. Сад ми паде на памет Вук Караџић и његова борба за чувени речник из 1818. године. Мало је познато колико је та борба била тешка и неизвесна, а тај речник је свакако једна од наших најважнијих књига. О томе би се могао написати веома занимљив роман. Или о Доситеју. Има доста књига о њему, биографија, али некако ми се чини да још увек није много тога о њему до краја речено. Има неке тајновитости у везиса њим. Немамо превише домаћих пустоловних романа, бар се мени тако чини. „Српскиˮ осамнаести век је мени бескрајно интересантан, могао би бити извориште сјајних прича. Зар то Црњански није на најбољи начин доказао и показао? О много тога бих волео да пишем, али за све треба времена. А оно неумитно пролази, не чека никога.

Марија Миљуш