Црква Успења Пресвете Богородице, један од најмлађих чачанских храмова, броји већ 34. годину. Оплемени око и због своје велелпоности. Одакле год да се гледа, као да је на длану. Изградњу су покренули 1991. године мештани Јездине, Придворице, Кошутњака… Испуњен је овај Божји дом, не само за велике празнике, јер на службе свештеника Николе Вукобрата и Војислава Рисимовића долазе и верујући из многих делова Чачка и околних села. Доста тога је урађено захваљујући, пре свега, прилозима верника, као и ангажовању садашњих и бивших свештеника. Прошле године црква је добила подно грејање, а недавно је уметница Марија Лукић завршила бојење и реконструкцију резбарених делова иконостаса. Како каже старешина Храма Никола Вукобрат, све има своје време, а Бог се увек побрине да до њих дођу они који желе да помогну у даљој изградњи.
Тако је било од почетка. Парцелу од око 20 ари за градњу храма, у непосредној близини Основне школе „Ратко Митровић“, поклонио је Слободан Николић из Паковраћа, а касније је Општина Чачак откупила цео плац. Изградња по пројекту архитекте Милоша Радовановића, започета је 1991. године, уз благослов Епископа жичког Стефана, а од 2010. у њој се редовно обавља служба. Површина основе у народу прозване Успењске цркве је 385 квадратних метара. У последњих десетак година урађен је комплетан звоник, постављени су алуминијумско-стаклени портали на улазу у храм, дозидана је припрата. Скоро да је завршена уградња мермера, односно део цркве је обложен студеничким, а остатак грчким мермером типа Кавала. Рађена је и санација крова, остало је још мало како би потпуно био решен проблем прокишњавања. Велики посао је урађен, а највише времена и рада потребно је за поправке, наводи отац Никола који је из Вршца дошао у Чачак пре више од двадесет година.
– Срећа је да смо дошли до одличних мајстора, веома искусних, који иначе раде за Завод за заштиту споменика. Изузетни су мајстори! Електроинсталације су постављене, али још није урађено само осветљење. Велики посао, који и много кошта – примећује старешина Никола, али, како више пута понавља, све ће доћи на ред када томе буде време.
Углавном, до сада су највећи део финансирали верници својим прилозима. Нажалост, како напомиње свештеник, најскупље радове нису финансирали велики привредници којих у Чачку има доста, већ су то често људи који чак никада нису били у овом граду!
– Дођу до нас преко наших пријатеља. Тако је било и са привредником из Београда, који је у исто време био у Хиландару са човеком који је радио код нас. Захваљујући његовом прилогу урадили смо пролетос подно грејање. Ускоро би требао да буде урађен и под. И то финансира човек који је до нас дошао на сличан начин – неки су од примера о којима нам приповеда отац Никола.
По позиву старешине Николе и Црквеног одбора, Марија Лукић је шест месеци осликавала дуборез иконостаса. Тај позив и сваки дан рада схватила је као велики изазов у својој каријери, јер је рад у светињи нешто потпуно другачије од оног што је до сада радила. Али, изнад свега, схватила је то и као велику част, усхићење и срећу! Радове је започела крајем маја, када је нанела први слој боје. После Петровдана, радила је готово свакодневно. Како више пута истиче, све је радила са великом љубављу.
Марија Лукић
– Када смо добили благослов за радове на иконостасу, који је са веома пуно дубореза, требало је ускладити све жеље и предлоге, не само што се тиче боја које ћу користити, већ и других детаља. Одабрали смо нежно плаву – боју Богородице, којој је храм и посвећен. А онда је кренуло украшавање, што је најдуже трајало. Додали смо златне листиће, течно злато, восак злато, златне нити… Коришћени су и различити декоративни воскови, разне нијансе беле и црне. Касније сам користила и бордо боју за неке контуре. Применила сам и четири своје технике. Све смо завршили 5. јануара, јер нам је велика жеља била да Света Литургија за Божић буде овенчана сјајем са иконостаса! И било је као у сну – одушевљено прича Марија.
– Имала сам велику подршку оба свештеника, оца Николе и оца Воје, као и Црквеног одбора и архитекте Миње Радовановића… Посебно ме охрабривала љубав парохијана и благост свештеника док сам осликавала. Ово је можда нешто мени најзначајније што сам радила – истиче Марија, иначе професорка у Машинско-саобраћајној школи.
И док су трајали радови, црква је живела кроз службе и Свете Литургије. Старешина каже да верници долазе редовно, јер осећају топлу и атмосферу радости:
– Овде су људи повезани, ту смо једни за друге кад год некоме нешто затреба. Смисао јесте да се међусобно повежемо, јер црква јесте заједница. Како је рекао владика Атанасије Јефтић, када би нам се, приликом Свете Тајне Причешћа, отвориле очи, видели бисмо Христа као чокот, а нас као грожђице, који смо на том чокоту. Тако је и са овом нашом црквом. Када би нам се отвориле очи, у њој бисмо видели и све оне који су на било који начин учествовали у њеном стварању, уграђене као камен, као цигле у ову грађевину. А то значи, уграђени у вечност – истиче старешина Никола Вукобрат.
Весна Тртовић
Фото: В. Т. и Марија Лукић
УСКОРО ЈОШ ЈЕДНО ЗВОНО
Недавно је један Чачанин дошао у цркву са намером да приложи звоно. Два, од 50 и 70 килограма, раније су добијена од Црквеног фонда из Прељине. Старешина Успења Пресвете Богородице каже да су, према пројекту звоника, предвиђена знатно већа звона, од 200, 300 и 500 килограма, али да се о томе није размишљало до сада. Тај Чачанин је узео мере и за неколико месеци његово звоно биће постављено.
