Даровитост и креативност одлике су посебних људи који у свакодневном животу проналазе изворе и инспирацију за креирање нечега посебног и лепог за око и душу. Потребно је уложити доста труда да се пренебрегне јаз од идеје до стваралаштва и да се људима прикажу и дарују готови резултати уметничког рада. У данашње време хиперпродукције тешко је осмислити нешто иновативно и привући пажњу људи, али је могуће дати лично обележје свему што радимо и уткати у рад део себе.
Млада Чачанка Ана Стефановић, на друштвеним мрежама познатија као „Жица Дангубицаˮ, израђује урамљене декорације које се састоје од жицом исписаних речи и облика. Како каже, „дангубицаˮ је заправо жица у свом неискоришћеном, основном облику док јој њене руке не дају облик и сврху. Анине рукотворине одликује естетска пријемчивост, али и топлина и нежност коју уносе у сваки простор где су смештене. Питали смо Ану када је и на који начин открила свој таленат:
„Још као дете волела сам да нешто направим својом руком. Тако су настајали многи предмети од разноврсних материјала који би ми се нашли при руци. Одавно у себи носим жељу да се креативно изражавам, што је донекле и мој посао васпитача могао да ми пружи. Како нисам успевала трајније да решим питање запослења у струци, окренула сам се ономе што ме је, поред рада са децом, одувек привлачило и радовало – рукотворинама. Сада када се све прави серијски, рукотворине за мене имају посебну вредност. Оне захтевају велико стрпљење, прецизност, смиреност и труд око сваког детаља, али доносе и велику радост и резултат су тренутне инспирације и расположења.ˮ
С обзиром на то да је Ана почела да се бави овим креативним занатом пре две године, занимало нас је како је дошла на ту идеју, да ли се угледала на некога и да ли је временом уводила неке промене и иновације у свој рад:
„Док сам претраживала популарне друштвене мреже у потрази за инспирацијом и идејама, открила сам уметност савијања жице и исписивања речи од жице. Деловало ми је веома лепо и једноставно и почела сам да сакупљам одговарајући материјал и алат за рад, што је било најтеже од свега, јер пре две године нико на нашем тржишту није на тај начин радио са жицом. Инспирацију за покретање свог малог бизниса пронашла сам на Инстаграм налогу једне девојке која је свој хоби претворила у посао из снова. Нема много разлике у начину израде мојих првих радова и оних садашњих – исписане речи од жице стављам у рамове и венчиће од сувог цвећа и вунице, али, за ове две године колико се бавим овом врстом уметности, види се велики напредак у вештини исписивања речи жицом, као и у квалитету рамова и постојаности финалног рада. Оно што је ново јесу подлоге од дрвета на којима радим, као и то што не израђујем само речи од жице већ и разне симболе и облике по жељи.ˮ
Као што нам је Ана рекла, један од разлога због којих се одлучила на ову врсту рада јесте и тај што није успевала да се запосли у струци, тако да је одлучила да искористи своје скривене таленте зарад сопственог бољитка. Много је младих људи који су у потрази за послом, али можда немају храбрости да се упусте у овакав вид подухвата, тако да смо желели да сазнамо како је у Анином случају изгледао процес претварања хобија у продуктиван посао и да ли сматра да је исплатив:
„Процес је заправо био јако кратак, имала сам велики „ветар у леђаˮ од стране људи који ме окружују, подржавају и воле. Прве радове сам поклонила и реакција људи била је феноменална, што ми је дало сигурност да треба да наставим даље са израдом, а убрзо сам добила и прве поруџбине. „Исплативостˮ је реч која, најчешће, асоцира на материјалну добит. У нашој средини она није велика, али овај посао доноси добит која је непроцењива – да радиш оно што волиш и да уз то ниси везан одређеним строгим радним временом, већ све сам уређујеш. Увек ће се наћи и људи који ће препознати и ценити ваш таленат и рад. Можда ми је највећа награда управо то када видим колико је оно што сам направила неког обрадовало и када знам да ће му то остати драга успомена.ˮ
Анини радови су разноврсни и сваки прича посебну причу, али повезује их њен начин рада попут својеручног потписа. Претпостављамо да јој је сваки рад подједнако драг, али питали смо се да ли би неки посебно издвојила и да ли је неки захтевао више труда и напора од осталих:
„Постоји неколико радова који су ми били посебно изазовни јер су реченице биле дуже или је облик био захтевнији од осталих, а посебно сам поносна на ћирилични фонт који се ради у једној линији и који сам потпуно сама осмишљавала јер нисам имала са чим да упоредим. Не постоји рад који нисам успела да довршим, постоје само идеје које још увек нисам реализовала.ˮ
Рекламирање и продаја производа путем друштвених мрежа данас је нешто што има примат у односу на традиционални начин продаје, али, имајући у виду архаичност у начину израде Аниних дела, занимало нас је да ли планира да једног дана отвори своју радњу и шта је то што њен рад чини посебним у односу на све што је у понуди око нас:
„Жеља ми је да имам своју радњу и радионицу коју људи могу да посећују и да купују радове на лицу места или, чак, да гледају како их израђујем. Имам много идеја, али о том ‒ потом. Када добијете мој рад, он је у потпуности ручне израде, не само моје, већ и мајсторских руку које ми израђују рамове и дашчице. Радим у складу са наруџбинама, тако да људи могу одабрати нешто што сам раније већ правила и модификовати га или осмислити нешто ново. То је све оно што мој рад чини јединственим.ˮ
Речи које златне руке наше суграђанке најчешће исписују златном жицом су: „љубавˮ, „срећаˮ, „осмехˮ. „хвалаˮ и „загрљајˮ што нам много говори о томе какву поруку њени радови носе – поруку љубави, слоге и радости које уноси у домове људи својим уметничким рукотворинама.
Марија Миљуш
