Готово да нема приредбе у „Зрачку“ да своје другаре и госте музиком не разгали Златко Вуковић. Своје умеће показује на хармоници или клавијатурама. Задивљујуће је, јер је четрдесетогодишњи Златко самоук на оба инструмента. Мада је давно покушавао, никада није научио да чита ноте, тако да је све мелодије које зна „савладао“ слухом. Његову љубав према хармоници препознали су и у Музичкој школи „Др Војислав Вучковић“. Један инструмент дали су „Зрачку“ на коришћење, баш због Златка.
Уз огромну помоћ своје мајке Мирјане, Златко је завршио Основну школу „Милица Павловић“. Интересовање за музику је почело много пре, што се види и по старим фотографијама на којима „свира“ трубу. Још озбиљније када му је као десетогодишњаку прву хармонику дугметару купио деда Ђуро Рајичић, који је волео да пева. Једва је тада држао овај тешки инструмент на својим још дечијим раменима…
– Ангажовали смо и наставника музичког Дика да га научи ноте. Али, безуспешно – прича Мирјана.
– Све што знам научио сам сам. Слухиста сам. Ставим слушалице, слушам музику и онда то свирам на синтисајзеру или хармоници. Нарочито волим Ужичко коло, Марш на Дрину, Тамо далеко… – наводи Златко, који воли све врсте музике, али посебно народну.
Како прича његова мајка, можда би Златко, који има благи облик аутизма, развио свој таленат да је могла више времена да му посвети баш онда када је требало. Није могла, јер се супруг Драган изненада разболео и тих деведесетих година, сва пажња је била усмерена на његово лечење. Нажалост, Драгана је победила болест и Мирјана је морала да настави сама да одгаја Златка и пет година млађег Жарка. Борба и даље траје, јер су њена примања од породичне пензије недовољна, па и сада мора да ради.
– Златко нема никаква примања, јер није остварио право док је супруг био жив. Завршио је фризерски занат, али није радио у тој струци. У ствари, никада није заснивао радни однос. Покушавао је да се запосли, конкурисао је у разна предузећа, али нико му није дао шансу, бар да буде на проби… Златко је комуникативан, сам се сналази по граду, брине о себи. Могао би сигурно, уз подршку и помоћ, да савлада неке вештине и ради обичне послове. Овако, остаје моја велика брига, а највећа је када помислим шта ће, када мене не буде – изговара Мирјана реченицу, коју чујемо често од родитеља деце са инвалидитетом. Била би, каже, најсрећнија када би њен старији син почео да ради на неком, њему одговарајућем, радном месту.
Посао је и Златкова велика жеља. Један друг, који се недавно запослио, урадио му је CV. Однео га је у неколико фирми, чека и нада се позитивном одговору.
Стару хармонику Златко сада не може да свира код куће, јер је покварена већ дуже време. Зато, кад год може, користи ону у „Зрачку“, обично када припремају неку приредбу. Волео би и више, можда и на неким радионицама да научи нове мелодије. Јер, као и Златко, у „Зрачку“ сви воле песму и музику. Пре пандемије причало се о идеји оснивања мешовитог хора и оркестра, у коме би били корисници „Зрачка“ и ученици Музичке школе у Чачку. Било би лепо када би се ова прича остварила…
В. Т.
ВОЛИ И КОШАРКУ
Поред музике, Златко воли да игра кошарку. Зато се радовао, када је у близини „Зрачка“ изграђена спортска сала за корисике ове установе и ђаке из Школе „1. новембар“.
