ПРЕДСТАВЉЕНА ЗБИРКА ПОЕЗИЈЕ „УКРШТЕНЕ РЕЧИ” ЗОРАНА КОСТИЋА ЦАНЕТА
Пратити човеково узрастање ка Богу, оријентисати себе као биће које се надвило као будни посматрач над сопственим битисањем значи решавати животне енигме. Разрешити питања укрштених речи, чија су решења недвосмислене животне истине, управо је представљено кроз истоимену зборку поезије „Укрштене речи” Зорана Костића Цанета. Двориште Градске библиотеке „Владислав Петковић Дис” у понедељак, 15. јула окупило је поштоваоце стваралаштва фронтмена чувене групе „Партибрејкерси”. Програм је отворила Ирена Чоловић, председник Удружења „Ирмос”, а модератор програма била је Ана Ранђић, проф. српског језика и књижевности. Организатори програма били су Удружење „Ирмос”, Центар за неговање традиције, у сарадњи са Градском библиотеком „Владислав Петковић Дис”, чачанском Гимназијом и Народним музејом. Покровитељ манифестације је Град Чачак.
РЕЧИ КОЈЕ ХРАНЕ И БОДРЕ СМИСЛОМ
„Чији је почетак, чији је крај, који то човек вечну тајну зна?” али и питања пролога збирке и својеврсног епилога разрешена су кроз разговор аутора и проф. Ранђић. Наводећи да збирка поезије „Укрштене речи” недри 147 неименованих, већ нумерисаних песама, проф. Ранђић је начинила својеврсни критички осврт на стихове похрањене у Костићевој збирци.
Сублимација анализе оваквог Костићевог подухвата окарактерисала је ову песничку збирку као „дневник и забелешка песниковог бића”, отуда је аутор и перципира као „недвосмислену поезију, која треба да пробуди и учини живим, баш као стихови Брејкерса”, свака песма је „кутак где живи душа”. Лирске врсте усмерене ка човеку, смислу постојања, надахнућу, изналажењу животних путева на које Бог човека по милости изводи изнедриле су најважније – окренутост истини. Трагати за смислом значи бележити у стиховима и мотив побуне, радости и потраге за слободом, љубављу…
„Ове песме су обраћање једном човеку, а кроз њега обраћане целом човечанству. Песник сеје речи на све стране да нахране гладне смислом, да ободре неког”, надахнуто је сведочио Костић.
„СВАКИ ЧОВЕК ЈЕ СТВАРАЛАЦ…”
Процес именовања збирке и порекло укрштених речи био је повод да аутор прокоментарише стихове који могу бити инспирисани везом са тамницом. Наиме, модератор програма је истакла да се сматра како су прве укрштене речи исписане у озлоглашеном америчком затвору Синг Сингу, такође, простор Градске библиотеке назван је по Дису, аутору песме „Тамница”, њених стихова који певају о животу као паду, а наведено је повезала са Костићевим стиховима: „Улажем напор да напустим затвор, не желим да будем сам. Из пакла вичем Богу: „Овако више не могу, дођи по мене, води ме са собом! Фреквенцију ко нам мења? Појас за спасавање свима треба. У ходу ка Богу једино могу!”. Аутор је на ову корелацију одговорио да је својеврсна и порука његових песама ове збирке.
‒ Наш човек увек мисли да ће нешто да изгуби, а не капира да има стално оно што му други да. Опет се враћамо на стварање, а кад кажем стварање не мислим да ће свако бити сликар или да ће да пише песме, да се бави неким видом уметности… Сваки човек је стваралац и не да своју душу, не да своје поштење. Он мукотрпно ради да би својој породици могао да заради колико-толико за живот независни јер ми увек зависимо од неког. Значи, ми причамо о слободи, а питање је како ми мислимо о њој, да ли она уопште постоји или је само слобода рећи нешто и очекивати да ћеш да платиш за то? Човек се боји да га боли, а без бола нема човека јер бол показује човеку да је жив. То су као у математици једначине са једном непознатом – предочио је Костић.
СУДБИНА ПЕСНИКА ДА БУДУ ДАВАОЦИ КРВИ
Занимљиво је да аутор поред датума рођења који је 17. август 1964. године, аутор у својим биографским подацима наводи и да је нулта позитивна крвна група. Сходно наведеном, проф. Ранђић наметнула је питање: „Да ли је судбина песника да буду даваоци крви?”.
‒ Једини лекар који нам треба живи на небу и он нам даје трансфузију. Исту тансфузију преносимо, дајемо другима путем комуникације… јер наше комуникације више нема. Увек иду паралелне приче, ствари које немају везе, људи немају стрпљења за другог човека. Човек нема стрпљења за самог себе и још једна велика реч – изгубљено поверење. Дакле, човек не верује ником па ни самом себи јер ми присуствујемо великој нивелацији људи. Боје се да постоје, боје се да буду људи једноставно, да покажу своје потребе за животом, да размишљају о нечему. Ми свакога дана чујемо податак који нас пренерази. Да ли ви знате да ова држава нема регистар за аутистичну децу? Ако би имала овај регистар, онда би тек морала да засуче рукаве. Увек познајемо неког ко има тај велики проблем, а неко неће да чује за то, за нашу аутистичну децу – посведочио је аутор збирке.
„МНОГИ ЉУДИ ЖИВЕ А ДА НЕ ЗНАЈУ ДА СУ ЖИВИ”
О смислу човековог постојања и стваралачком процесу који је доказ постојања аутор „Укрштених речи” приповеда и кроз сопствене очинске савете.
‒ Лепо је сести, узети оловку и тај бели папир украсити својом истином, ма каква била, то је истина мила. Значи, да седне и напише нешто. Ја кажем и својој ћерки: Узми, напиши нешто, остаће нешто, неки напор, да ти своје бивствовање на земљи негде нотираш јер многи људи живе а да не знају да су живи. Иду негде, али не знају где иду. Ми се претварамо у машинска бића – човек пута ништа. Човек као део тржишне економије је само радити и зарадити. Многи људи граде дворце, а онда у тренутку искрености према себи и у својој самоћи схвате да им у ту кућу нико неће доћи. Лепо речено, а шта је то? Надахнуће и инспирација, значи морамо да смо отворени, морамо да смо пријемчиви за сарадњу. Не можемо само да очекујемо да ће нешто са стране доћи, да ће неко нешто даје – појаснио је Цане Костић.
БОРБА ЗА ДУШУ И ПОКЛАЊАЊЕ У СИСТЕМУ ВЕЛИКОГ ЕГОЦЕНТРИЗМА
Представљање Костићеве збирке поезије сачињено је кроз анализу стихова посредством животних поука, тачније, истицањем главних мотива у песмама које су доказ човековог бивствовања, како наводи аутор. Такође, чула се реч о музици „Партибрејкерса”, која је деведесетих година прошлог века позивала млади свет да се загледа у вертикалу, да не буде део хипнотисане гомиле, отуда и да се окрене Богу, Творцу постављајући питање куда води овај пут. Корице „Укрштених речи” испуњене су речима да она даје храброст и улива наду и у прилог томе, између осталих, наведени су стихови: „Слобода мучи многе. Пут под ноге. Нико ти је неће дати, мораш себе по њу слати.ˮ. У складу са наведеним, аутор разрађује пут којим се душа човекова може испунити на корист човеку.
‒Ђаво има најбоље изговоре, као што Бог има најбоље одговоре, то је нека узајамност коју ја не могу да објасним али осећам да неко са земље небо нам не дâ да га наша душа гледа јер је увек борба за душу! Увек је борба за савест, да се не узнемирују људи. То хипнотисано стадо да се остави на миру, да оно буде јефтина радна снага која ће наизглед све да има, која ће се пунити празнином његовог живота, празнином његове душе и празнином његове мисли… Значи, нема уметности, нема поезије, нема хумора. Хумор, шта је? Добро расположење, добра енергија, производња сопственог сунца коју ти дајеш другом на дар. Долазимо до тога да је у питању поклањање нечег другом у овом систему великог егоцентризма, где нико неће ником ништа да дâ – истакао је фронтмен „Партибрејкерса”.
Лирски пасажи који су оформљени да би још у прологу запитали човека о животним очекивањима, искуству којим је и песник писао песме, као и стању душе и освешћењу Божијег присуства. Ови први стихови који су попут манифеста уједно су и подстицај да читалац разреши ове „Укрштене речи”. Познато је да решење укрштенице обично буде смештено на дну стране, али код Зорана Костића, према речима проф. Ранђић, оно се налази већ у прологу књиге који открива поетику аутора ‒ „Ти који читаш ово не очекуј много. (…) Ту је све то није имало где. Од једног човека унапред написано, животом потписано. Потреба за животом, да се живети треба. Кроз песму се слави, она се за све криви, тешко оном ко од ње живи.”
Песник је публици поручио да стварају, да пишу јер се писањем оставља траг, те ће свака белешка, све и да не буде препозната или призната, бити сведок човековог постојања.
Милица Матовић
