VIRUS POKOSIO SINOVE ČAČANSKE PORODICE ĐOKIĆ: OPROŠTAJ BIVŠIH GIMNAZIJALACA I PROFESORA OD STEFANA
Velika tragedija snašla je čačansku porodicu Đokić, a tužna sudbina odjeknula je gradom na Moravi. Virus korona je pokosio dvojicu sinova: Stefana Đokića (26), koji je preminuo 11. jula, sedam dana nakon što je sahranio starijeg brata Radoša (35). Majku su izgubili pre pola godine, a i otac je u teškom stanju na respiratoru… Žrtve pandemije su, nažalost, sve više i mladi. Bivše čačanske gimnazijalce, generaciju koja je maturirala 2013. godine, okupila je ova tužna vest. Našoj redakciji obratili su se sa željom da se Stefanu, makar i sećanjem, oduže za podeljene zajedničke trenutke, da ga otrgnu od zaborava i sačuvaju kao lepu uspomenu iz školske klupe…. Oglasili su se i Stefanovi profesori. Koliko još ljudi treba da izgubimo da bismo krajnje ozbiljno shvatili okolnosti u kojima živimo? Njihova pisma prenosimo u celosti:
-Retki su ljudi za koje sa samo 15 godina vidiš da imaju u sebi sposobnost da promene svet. On je bio jedan od njih. Stefan Đokić, naš drug iz klupe, oduvek se izdvajao svojim briljantnim umom i darom za hemiju, iako se po njegovom ponašanju to ne bi dalo primetiti.
Dobar drug, uvek tu da pomogne, podrži, nasmeje, ohrabri. Voleli su ga svi koji su imali priliku da ga upoznaju na njegovom kratkom putu. Prijatelji, profesori, naši roditelji – uvek je nekako bio uzor kome su mnogi težili.
Posle gimnazije, ostvaruje svoju želju iz detinjstva i upisuje Tehnološko-metalurški fakultet u Beogradu. Završio ga je kao najbolji student, ne samo u svojoj, već u nekoliko generacija unazad. Nizale su se stipendije, nagrade, priznanja, a sve vreme se činilo da to postiže sa lakoćom, kao da mu je znanje bilo u krvi.
Prvo sećanje po kome ga pamtimo je da je to onaj dečak koji je znao svaku pojedinost iz grčke mitologije, sve knjige pročitao mnogo pre nas, i bio u stanju da diskutuje na svaku temu. Odmah zatim stiže slika celog odeljenja koje traži da nam objasni hemiju, jer je neke stvari samo on razumeo, kao da je bio dosta stariji i zreliji od nas. Na kraju mnogi od nas odustaju i jednostavno prepisujemo od njega. Put manjeg otpora. Kojim on nikada nije išao.
Stefan je upisao doktorske studije. Ljudima obično čestitaš i zadiviš se na takvom koraku. Međutim, od njega se ništa manje nije očekivalo. Uradio je to kao da je to najnormalnija stvar na svetu.
Počeo je da radi na svom fakultetu. Već smo mogli da ga vidimo kao univerzitetskog profesora, strog ali pravedan. Uvek tu za svoje studente. Provukla bi se i po koja šala, koja je otkrivala onaj najlepši deo njegovog karaktera – beskrajnu dobrotu, smisao za humor i nesalomivi duh.
Život nije ispao fer prema njemu. Stefan je poslednju godinu proveo u Americi, gde je radio na svom doktoratu. Vratio se u Srbiju sa željom da bude bliže dragim ljudima, prvenstveno svojoj porodici, svome bratu. To mu je oduzeto.
Nismo imali prilike da se oprostimo od njega, te to činimo ovim putem. Za sve godišnjice matura, za sve buduće dane u kojima te nećemo videti – znaj da si nam ostavio toliko toga i da će se tvoje ime pominjati, a tvoje priče prepričavati.
Hvala u ime svih ljudi kojima si dotakao život i promenio ga nabolje, a bilo ih je mnogo za tvojih 26 godina.
Stefanovo odeljenje IV/3 Čačanske gimnazije, generacija 2013
JOŠ NE PRIHVATAM DA JE TVOJ ODLAZAK KRAJ…
-Septembar mesec, prva klupa odeljenja I/3, pogled ozbiljan i bistar. To je bio naš Stefan, Stefika, došao kao iz nekog drugog sveta u kome je ostao nasmejan i pored Golgote izbeglištva. Pada sneg, zasipa kiša, jedva dolazimo do škole – on je tu, iako je trebalo doći autobusom, naći prevoz po svaku cenu. Sve se može – govori njegov osmeh. Analizirali smo književna dela četiri godine, uvek spreman, elokventan za ono o čemu priča, ali i pun poštovanja, jer nije želeo da profesoru nametne svoje mišljenje. Kada sam mu dala „zeleno svetlo“ da isključivo iznosi svoje stavove, on više nije dečak već predavač, neko ko zna šta se dešava u društvu, a sve je to projektovao kroz naše beskrajne priče na časovima književnosti. Odmah sam primetila da je detaljan u svakom predmetu, da sve to radi sa lakoćom nekoga ko ima mogućnost da postane renesansna ličnost. Ono što me je radovalo – to je njegov odnos sa drugovima iz odeljenja. Oni su mu bili taj čarobni svet drugarstva, ono što je dete u njemu stalno tražilo. A odeljenje, divno i široko, prihvatilo je ovog genijalnog dečaka raširenih ruku.
Temperamentan, sećam se, umeo je da istera svoju pravdu na simpatičan način, da pokrene svojom energijom one koji su se uspavali u nekom trenutku. Svi smo voleli tu njegovu igru sa ogromnim znanjem koje je posedovao i upijao od drugih. I sada, pišem o mom, o našem Stefiki reči u kojima se opraštam od njega. Srce mi se cepa, jer ovo nije prirodno. Nije pravedno da ode njegova mladost, nije prirodno da se Stefika na početku svoga puta sapleo i da je pad bio fatalan. Ne mogu da zaboravim naše godine druženja. Sećam se, kada je upisao fakultet, došao je u školu i rekao mi da stanuje u studentskom domu sa Lukom i Petkom. Smejali smo se, njih trojica, dobri drugari, potpuno različiti. Sudar svetova, ali i tri dobra drugara na jednom mestu. Moj Stefane, naš Stefane, ovo je moje zbogom tebi, tvojoj duši širokog osmeha i prolaznog tela u kome smo zarobljeni. Znam da si negde gde su oni koje si na tako surov način izgubio. Tamo su tvoja majka i brat, nadam se da ćete se u mraku naći i opet biti zajedno i otići u svetlost. Još ne prihvatam da je tvoj odlazak kraj, očekujem i dalje prvu klupu u učionici broj 10, žutu matursku majicu na kojoj su ispisana imena tvojih drugara. Tu je i tvoje, naš Stefane, zapisano je i urezano u srce tvoje profesorke srpskog jezika i književnosti.
Tužna zbog tvog odlaska, Dragana Protić, profesor
