ЖИВОТ НАКОН „ОЛУЈЕ“: ЛИКА ЈЕ У НАМА ИАКО МИ ВИШЕ НЕ ЖИВИМО У ЊОЈ
Текст из штампаног издања „Гласа“
Сваког 4. августа од 1995. године, туга и неверица свих нас које „ране свога рода болеˮ преточе се у сузе и мук док посматрамо беспомоћне колоне трактора Крајишника који беже у Србију из Хрватске током егзодуса и погрома који су назвали „Олујаˮ. Због свих прогнаних, сурово побијених, због све деце која су одрасла преко ноћи и спасавала за
воланима трактора и аутомобила своје крсно име и оно што је у збегу остало, замолили смо нашу вредну сарадницу Марију Миљуш да смогне снаге и да се сећа… Она је једна од деце која су са „Олујомˮ стигла у Србију… (Прим. З.Л.С.)
Пише: МАРИЈА МИЉУШ
Прича свих нас из „Олује“ је слична, јер сви смо отргнути из корена истим узроком, остајући заувек у ваздуху, ни на небу ни на земљи, ни у домовини ни у туђини, да лебдимо између јаве и сна.
Моја прича почиње маглом која прекрива најранија сећања, јер сам у избегличкој колони била двогодишња девојчица у мамином наручју која није успела да сачува ниједну успомену из свог родног краја. Али причали су ми, а када вам неко прича и усађује сопствене слике у свест, пробуди у вама нешто налик на сан који сте невољно заборавили па су вам од њега остали само бледи обриси.
Мама и нас три сестре, од две, шест и осам година, на путу у непознато, док је тата ко зна где, са пушком о рамену, а његова мајка и даље у кући чекајући га да се врати. Мама се надала да је одлазак само привремен и, чак и данас, скоро тридесет година касније, понекад ми делује као да се још увек нада да је све био само кошмар и да ће се једног јутра пробудити у Србу, као да се ништа није догодило. Сестре су биле тихе, мирне, осећајући мамине бриге и страхове, једна је плакала заједно са њом када су се растајале од мамине блиске пријатељице и њене ћерке, са којима су се виђале свакодневно, и не знајући да се неће срести много година након тога. Пут је био дуг, препун јаука, смрти, трајао је данима, без хране и сигурног тла, водио кроз многа места, од којих је неко требало да заличи на нови дом, а да се све што је до јуче било дом избрише и заборави, попут куће која нестаје у пламену.
Право значење дома за мене је увек имала цела породица на окупу, тако да је било која кућа под чијим кровом смо биле нас три са мамом, татом и баком, за нас била довољно добра и сигурна, а то је постала кућа тече Мирослава у Угриновцима. Сећам се једне вечери када сам имала можда три године, мама и сестре су гледале неку домаћу серију, а ја сам се из непознатих разлога искрала из куће, да бих са прага угледала тату у униформи са осмехом и прстом на уснама јер је, увек склон шали, чак и у најтежим тренуцима, хтео да изненади остале својим доласком на одсуство. То ми је једна од најлепших успомена и када се, након тога, коначно вратио кући да остане са нама, знала сам да је све добро само ако смо сви заједно. Док сам слушала њихова искуства о „Олуји“ у годинама које су уследиле, замишљала сам их као мудре и храбре дивове који пролазе кроз ратну олују, мама бринући о три мала живота, а тата борећи се да сачува свој и да нас пронађе, а сада знам да су они имали мање од четрдесет година, и да су сигурно осећали немерљив страх који ми никада нисмо виделе у њиховим очима.
Мама и тата почели су живот испочетка, стоички, радили су тешке физичке послове, а своју тугу показали би понекад написавши неки сетни стих о Крајини или слушавши „личке пјесмеˮ, а неретко су стизале и лоше вести о трагичним судбинама комшија и пријатеља из Лике. Можда смо и ми потајно и несвесно осећале ту њихову муку и жртву, па смо, по речима других, увек биле добре, узорне, вредне, најбољи ђаци, а када смо све три завршиле факултете, сви су упућивали честитке управо њима, најзаслужнијима – свака вам част како сте ишколовали троје деце. Увек смо биле помало другачије, озбиљније за своје године, помало обележене другачијим презименом или етикетом „избеглицаˮ, као да је то нешто за шта смо саме криве, али смо се трудиле да све то занемаримо и да увек будемо поносне на то ко смо и одакле смо, јер понос је једна од главних одлика људи из Крајине. Једна од три татине сестре живела је у Чачку са својим мужем и они су, од тада па кроз цео живот, били ту за нас и везали нас и за овај град, у коме смо све три завршиле средњу школу, а ја сам након студија остала ту, запосливши се као професорка српског језика и књижевности. Док сам студирала, увек сам се потајно радовала када се помене „лички поддијалекатˮ или Сава Мркаљ, Вељко Милићевић, Никола Тесла… Било каква повезаност са мојим пореклом. Кроз одрастање и сазревање наилазиле смо на много добрих људи у Србији који су нас разумели и пружали нам руку подршке и помоћи када је то било најпотребније и увек ћемо им бити захвалне на томе.
Када сам први пут са сестрама посетила Срб и нашу обновљену кућу, одмах сам осетила („осјетилаˮ) да ту припадам. Кршевитост, свежина, локални говор, несаломиви дух и хумор, доброћудна лица, продавница у којој је тата радио, кућа у којој је одрастао, место где су се мама и он упознали и праг преко кога су ме пренели када сам дошла на свет. „Овде нам је комшија бацао бомбоне са прозора, овуда смо се враћале из школе, овде би ти седела са бабом и отворила уста да види колико си гладна…ˮ Када одемо тамо, за шта су нам и у тренутку док пишем ове редове кофери спаковани, мама постане млађа и у очима јој се пробуди некадашњи сјај, а ми маштамо о томе како би изгледао наш живот и да ли бисмо биле исте да смо одрастале тамо где смо и рођене. Због тога, и када се вратимо у Србију, једна наша фантомска половина остане тамо да живи док се наредног лета поново не саставимо у целину. Кроз цео живот тињала је могућност коначног повратка, али је то увек било онемогућено у опустелом пределу без могућности запослења и обезбеђеног живота. Тамо увек осетим присуство наших добрих духова – тетке Боре, која је као дуга повезала Лику и Чачак, бабе Мике, деда Данета и тате Милана, који су, осим деде, дуго живели у Србији, али чини ми се да су се ипак, као некада у овоземаљском животу, окупили тамо у хладу старог ораха, где су највише волели да проводе време, извирују се на пут ко им долази, уз смех, звекет шољица за кафу и чашица ракије, поново млади и поново укорењени.
Кажу да, када се откине грана, она више није грана него прут, али стабло увек остаје на истом месту са раном тамо где је некада давно листало и цветало. Рана ће увек постојати и у нама, али док тече Уна и док Велебит гордо стоји под облацима, волећемо Лику и она ће живети у нама иако ми више не живимо у њој.
