Када је пре четири године, баш у сличне јесење дане, започето осликавање чачанског Храма Вазнесења Господњег, могло се само наслутити како ће зидови „проговорити“ кроз јеванђељске и светитељске слике. Део по део добијао је посебну светлост и топлину које исијавају са богатог фрескописа, највећим делом дар верујућег народа. Прво је осликана купола и поткуполни простор, у другој фази урађен је остатак лађе цркве (средишњи део).
Недавно је са својим помоћницима из Уметничке радионице „Лазарус“ Радан Радојловић, академски сликар из Ћуприје, завршио и трећу фазу осликавања, која је обухватила око петсто квадратних метара припрате. О томе шта је све осликано током протеклог периода и шта је још остало разговарали смо са протојерејом др Слободаном Јаковљевићем.
– У трећој фази фрескописан је улазни део цркве, односно такозвана слепа купола, припрата и хор. Како то налажу канони цркве и традиционалног фрескосликарства, у припрати су фреске из Старог завета, јер је припрата предворје цркве, а Стари завет је предворје Новог завета. У слепој куполи централна је представа старозаветног Христа, односно „Старца Дана“, који је мотив из Књиге пророка Данила и Откривење Јованово. Испод тог дела гранају се, такође, старозаветне представе – Стварање човека, Изгон Адама и Еве из Раја, Гостољубље Аврамово, Жртвовање Исаково, Скинија и Ковчег завета и Свети Илија као најпознатији пророк из Старог завета. У припрати су, са леве стране, свете жене, а са десне, свети мужеви… – описује свештеник Јаковљевић.
Између овог и поткуполног простора са обе стране у припрати доминирају наша два најзначајнија светитеља – Свети Сава и Свети Николај Жички и Охридски. Свети Сава је представљен на две фреске – како мири браћу над гробом њиховог оца Светог Симеона Мироточивог (Стефана Немање), а друга је на Сабору у Жичи. И Свети Николај је на две фреске, које га приказују у Охриду и у Жичи. И на овај начин повезана су ова наша два светитеља.
У хору изнад самих улазних двери, који верници само могу наслутити, сходно опет канонима, је Пресвета Богородица, односно фреска Успење Пресвете Богородице.
– Као што је то познато у историографији, наша црква била је у средњем веку посвећена Пресветој Богородици, те се и звала Богородица Градачка. Због тога је било важно да се направи та повезаност и континуитет са средњовековним храмом – истиче наш саговорник.
Изнад стубова поред улазних врата фрескописац се одлучио да наслика столпнике (стубнике), односно, оне који су се подвизавали на високим литицама. Испод хора су, са леве и десне стране, представе Светих апостола Петра и Павла…
Највећи, па и најтежи део цркве је осликан. Био је ово велики и захтеван подухват, не сам због финансија. Али, фрескопис у византијском стилу, какав је био, претпоставка је, и пре много векова, Храму Вазнесења Христовог дао је додатну величину и пуноћу, на понос и духовну радост и будућим генерацијама. И како протојереј Јаковљевић прича, то осећају и о томе говоре сви који долазе у цркву. Остао је мање захтеван простор иза врата и олтар, који се због великог и масивног иконостаса готово не види. И иконостас би, напомиње протојереј, требало да буде реконструисан и то ће, због величине и чињенице да је и он под заштитом Завода за заштиту споменика, бити веома скупоцен посао. Зато је још недоумица како треба осликати олтарски део.
Према речима протојереја Јаковљевића, приликом фрескописања пратила се амбијентална целина саме цркве, која је, како каже, „страдална парадигма историје нашег народа“. Наиме, она је архитектонски посебна, будући да је више пута рушена, дозиђивана, претварана у џамију, враћана у црквено здање… Пошто је црква заштићен споменик, задржани су оријентални лукови који су, свакако, били изазов и за самог сликара, па је било и помало сумње како ће уклопити фреске у тај део. Мајстор Радојловић је успео и у томе и како каже протојереј Јаковљевић, урађеним су задовољни и стручњаци Завода за заштиту споменика, који су пратили радове.
Текст и фото: В. Тртовић
ВЕЛИКА ОБНОВА ПОСЛЕ ЈЕДНОГ ВЕКА
Пре обнове којој смо и сами сведоци, последња је извршена од 1926. до 1929, када је промењена структура саме куполе, како би се архитектонски приближила византијском стилу. Било је тада, наводи протојереј Слободан Јаковљевић, много пропуста, црква је дуго прокишњавала, мајстори су у једном тренутку напустили радове, па је био веома оштећен стари фескопис у барокном стилу (из друге половине 19. века), којим је црква била делимично осликана. Према оцени стручњака, ове фреске нису биле високог уметничког и сликарског домета.
НАРОД НАЈВЕЋИ ДАРОДАВАЦ
Када је 2019. започето осликавање чачанске саборне цркве (прво потпуно после средњег века, колико је познато), говорило се да ће радови трајати можда 10, па и 20 година. Ипак, како истиче протојереј др Слободан Јаковљевић, све је до сада било по Божијем благослову и текло је како треба. Читав фрескопис је на својим леђима изнео народ града Чачка и неки мањи привредници, подсећа свештеник и додаје да је веома значајна и подршка Града, на челу са градоначелником Милуном Тодоровићем, не само за фрескопис и уређење парохијског дома. Ипак, потребно је још и он позива да свако, колико ко може, допринесе да се заврши ова највећа обнова Храма Вазнесења Господњег.
