НЕЗАОБИЛАЗАН, ОД СВЕТОГ САВЕ ДО МИЛОША ВЕЛИКОГ!
У Цркви Светог Саве која се налази у месту које је по њој и добило име Савинац, а коју је изградио књаз Милош Обреновић, почивају чланови породица Обреновић и Вукомановић. Зато је сматрају и својеврсним маузолејом… Међу почившима је и гроб Вилхелмине Мине Караџић Вукомановић (1828-1894), кћерке реформатора и просветитеља српског језика Вука Караџића. Повод посете овом историјском месту групе чланова Завичајног друштва „Чачани“ било је обележавање 130. годишњице од њене смрти, на Петровдан 1894. Због историје и значаја целог комплекса, прошле суботе, 13. јула, уприличен је сусрет са новим директором Музеја рудничко-таковског краја Жељком Цветковићем, коме је ово било прво јавно обраћање на новој дужности и кустоскињом Наташом Поломац Петковић, етнологом горњомилановачког Музеја.
Венац у име Завичајног друштва „Чачани“ положили су чланови Управног одбора Милка Павловић и Слободан Невољица. Овај историјски час и културну мисију уа Чачане, организовали су челни људи Завичајног друштва Милица Допуђа и Драган Ерић. Сходно поводу и подсећање кроз беседу „Живот у сенци љубави и смрти“, коју је поред Мининог гроба говорила Милица Баковић. Причу о етнолошким аспектима овог места проширила је и етнолог Ивана Ћирјаковић, која се и професионално бавила истраживањима на овом терену као кустос матичног Народног музеја из Чачка.
Мина Караџић Вукомановић била је сликарка, образована, њену животну причу прате и љубав и поезија прерано угашеног песника Бранка Радичевића. Ту су и посмртни остаци и њеног мужа Алексе Вукомановића (1826-1859) и њиховог сина Јанка (1859-1787), сви су пренети почетком прошлог века из Београда и сахрањени у крипти цркве у Савинцу.
Савинац је центар месне заједнице два села, Дренове и Шарана, кроз њега протиче река Дичина, ту се налазе црква, парохијски дом, чардаци, школа, старачки дом, задружне зграде, продавнице, кафане, дакле, све оно што има једно село, а можда и више од тога, сматра кустоскиња Поломац Петковић. Сазнајемо да је само име Савинац везано за легенду о Светом Сави који је пролазио овим крајем на коњу и заставши задивљен крај једног водопада рекао да ова вода мора постати чудотворна.
Својим светитељским штапом ударио је у једну стену која је преграђивала Дичину, створио се отвор из кога је кренуо извор и наставио да тече Дичином. Упутио се ка брду Главица, где је био тек изграђен манастир, а калуђери и народ су га чекали да богомољу освешта. Након обреда освештавња, заједно су сишли до извора, народ је то место назвао Светиња, а читав округ око извора и реке добио је име Савинац… Манастир на Главици је изграђен у 13. веку и постојао је до 18. века, опслуживало га је братство данашњег Манастира Вујан, када су га Турци порушили. У периоду када нису имали своју светињу, мештани су долазили на извор који је Свети Сава освештао и ту се молили Богу.
Почетком 19. века, 1819. године, Цркву на Савинцу саградио је кнез Милош Обреновић, и то је једна од његових првих задужбина, а зашто баш на том месту, такође, говоре легенде, напомиње кустоскиња Наташа Поломац Петковић.
– Када је кренуо на Бој на Љубићу, застао је на том извору, попио воде и легао под једно дрво да одмори. Уснуо је и сањао устаничку победу, а када се пробудио рекао да ће, ако се сан оствари, на том месту подићи своју прву задужбину… По другој причи, испунио је жељу рано преминулом полубрату војводи Милану Обреновићу. Првих 18 година ова црква је била манастир, а један од првих игумана, од 1830. до краја 1839. био је Геодон Јуришић који је увео прве матичне књиге венчаних, крштених и рођених у овом крају, које се и данас чувају у фонду цркве, тако да је тај период сачуван. После 1839. манастир добија статус цркве. Занимљиво је да је Милош 1820. године дошао на Савинац са Вуком Караџићем да провери како напредује градња цркве, пошто је унајмио, тада чувеног градитеља Михајла Гођевца са 70 неимара. Незадовољан темпом изградње цркве, Милош је наредио да главног мајстора вежу за једно дрво и да му одсеку прсте једне руке. Настао је мук, а народ је знао да се Милош не шали и да је био преке нарави, међутим, пред Милоша су изашли Симо Паралија и Иван Матковић, мештани села Шарана, који су са Милошем заједно учествовали у Првом и Другом српском устанку. Рекли су му да су заједно прошли и добро и зло, толико крви је протекло, па зар сад братска крв да попрска и ову светињу. Обећали су да ће заједно, свим снагама, успети да ову цркву што пре заврше. Милоша је то одобровољило, пустио је Гођевца, а црква је завршена у новембру 1820. до пролећа 1821. је опремљена за богослужења, саграђен је и звоник, а Милош је наручио звоно на коме је записана посвета Савиначкој цркви.
Црква је обновљена 1860. дозидана је припрата, обновљен је поново и звоник, а све то у спомен на преминулу српску кнегињу Љубицу Обреновић. Уследила је обнова и 1904. Када је Милева Алимпић доградила крипту, донела још два звона и ту положила земне остатке бројних чланова породице Вукомановић, између осталих и родитеља кнегиње Љубице, њена три брата, а следеће, 1905. са Ташмајданског гробља пренела земне остатке и Алексе, Мине и Јанка Вукомановића. Поред њих ту се налазе и земни остаци Обрена Мартиновића, оца војводе Милана Обреновића, по коме и цела династија носи презиме Обреновић, ту су и земни остаци петоро деце Јована Обреновића и његове орве жене Круне. Зато се може рећи да је ова црква и Маузолеј ове две породице – рекла је кустоскиња Наташа Поломац Петковић.
Аустријска војска је однела током Првог светског рата сва три звона, а нечијом несмотреношћу, 1916. је једна свећа пала и запалила сандук са драгоценостима, међу њима је била и Повеља кнеза Милоша, родослов породице Вукомановић на платну, Летопис првог игумана, барјак извезен златом – поклон Милоша Обреновића, барјак рашко-рудничке војске и друге драгоцености. Било је речи и о чардацима, капели коју је Милош подигао себи 1835. и другим заслужним неимарима овог краја.
Тропска врућина није пореметила пажњу, али ни дружење у кући Милке Павловић, врсне домаћице и активног члана друштва „Чачани“. Прилика за размену мишљења, продубљивање знања и ширење пријатељстава… Кретањем кроз прелеп савиначки крајолик, на тренутак смо позавидели купачима у малом смарагдно зеленом језеру формираном на Дичини…
Зорица Лешовић Станојевић
