ПРЕДСТАВЉЕНА КЊИГА „МЕТОХИЈСКИ СФУМАТО“ ЧАЧАНКЕ ДУШИЦЕ ФИЛИПОВИЋ
– Душица Филиповић је подарила завичајну књигу трајне вредности. Књига се састоји из шест поглавља, а свако од њих почива на причама и чиновима који почињу цитатима или ауторкиним запажањима, те читалац има утисак да се налази у својеврсном интертекстуалном лавиринту. Начелно, хронолошки след постоји, јер прича о Ђурђи, главној јунакињи, почиње од њеног раног детињства у Јежевици и Драгачеву, затим се сели у Приштину и на Косово током Ђурђиних студентских дана, који потом воде до одраслог доба јунакиње у Београду, са честим боравцима на Косову и Метохији, чија ћерка већ студира у Паризу. Управо на овим основама нижу се бројне приче које ауторка пажљивим редоследом ставља пред читаоце. У њима се преплиће мноштво ликова, мотива, симбола, различитих форми приповедања, а посебну вредност овом делу даје раскошни стил, утемељен на ауторкином одличном познавању језика, дијалеката и карактеристика народне књижевности – навела је библиотекарка Тијана Бежанић на представљању књиге „Метохијски сфумато“. О могућим тумачењима, личним доживљајима и свеприсутној симболици говорили су учесници програма, ауторка романа Душица Филиповић, професор др Владимир Димитријевић, а текст библиотекарке и књижевнице Оливере Недељковић прочитала је библиотекарка Марина Белић.
МАНАСТИР ДРАГАНАЦ, ДУХОВНО ПРЕУМЉЕЊЕ
Први роман завичајне ауторке Душице Филиповић, који ни по својој композицији, ни по садржају није свакидашњи, представљен је као део манифестације „26. Штампана реч“, у Малој сали Градске библиотеке „Владислав Петковић Дис”, прошлог петка, 21. фебруара. „Метохијски сфумато” нема чисто прозни карактер, већ је на граници поезије и прозе, јаве и сна, осећања и виђења, тако да поетско-приповедно ткање има карактер „сфумата”, ликовне технике којом се „споро али непрестано губе облици, и стално мешају светла и сенке”.
– Ова књига је плод вишегодишњег рада, десет година сам радила на њој. Али, суштински је, можда, моја књига живота или заветна, јер сам желела да напишем једну књигу о Косову. С обзиром да сам Чачанка, а да сам отишла да студирам у Приштину, тамо се заљубила, удала и створила породицу, ја сам изблиза упознала Косово. Књига је дуго сазревала, почела сам да је пишем од 2012, а најранији записи који се у њој налазе датирају још из деведесетих година прошлог века. То су биле моје студентске дневничке белешке које сам чувала. Када сам почела да склапам књигу, прво сам желела да буде збирка краћих и дужих прича. Радни наслов је и био „Метохијски сфумато, књига кратких и дугих прича“. Судбоносан је био мој сусрет са манастиром Драганац у Косовском Поморављу, где сам са породицом први пут отишла 2012. године. Тада се десило моје духовно преумљење, доживела сам, на најнепосреднији начин, сусрет са Богом и нашим светињама на Косову и Метохији. И написала сам своју прву причу која је ушла у ову књигу, у нешто измењеном облику. Ту причу је објавио „Видовдански гласник“ и од тада сам почела интензивно да пишем. Желела сам да представим мој доживљај Косова који је био, пре свега, лирски и дубок доживљај некога ко није ту рођен. Дакле, ја сам по рођењу Чачанка, овде се зачео мој живот, али одласком на Косово и Метохију стекла сам други завичај. Суштински је ово прича о језику, јер читаво прво поглавље ове књиге, које сам написала на крају, је посвећено мојим бабама и прабабама и оно се дубоко везује за ове крајеве и има снажну семантику ткања – нагласила је Душица Филиповић.
МОНА ЛИЗА И СИМОНИДА, ПРЕЛИВАЊЕ…
Ауторка напомиње да се, такође, судбоносан догађај десио када је отишла да посети Лувр, 2019. године, док су њене приче биле у настајању.
– Тада сам се срела са Мона Лизом Леонарда да Винчија. Ја нисам имала импресију над њеним ликом, већ сам почела да размишљам о техници сликања. Оно што се десило у Лувру највише ме је повезало са својим прецима. Схватила сам колико је културна баштина у Европи заштићена, а на Косову и Метохији изложена хордама, дивљацима, схватила сам како је тешко сачувати наше наслеђе. Мона Лизи нисам могла да приђем изблиза, јер је она блиндирана у стаклу и око ње се налази коноп, једна дистанца. Изворног доживљаја није било, него су стално севали блицеви телефона и фотоапарата. Схватила сам шта је у ствари „сфумато“, да је то непрозирност кроз коју ја не могу да допрем до ње. Али, пред очи ми се вратила Симонида у Грачаници и та два лика су почела да се преламају. Пожелела сам да пишем књигу у којој ћу показати да не постоје оштре ивице између стварности и илузије, између живота и смрти, између радости и туге. Од тог тренутка за мене је цео живот постао „сфумато“. Истраживала сам и технику сликарства Леонарда да Винчија. Комбиновала сам сегменте његових размишљања о односу између сликарства и поезије, са причама које су текле паралелно – каже Душица Филиповић.
Наша саговорница је такозваним „пешачким чиновима“ желела да ова књига буде „ходочашће“ које ће да обзнани свету, ходајући од приче до приче, од једног до другог „пешачког чина“, пролазећи територију Косова и Метохије, од светиње до светиње, од човека до човека:
– Књига има 50 прича и 50 „пешачких чинова“. Дакле, свакој причи претходи „пешачки чин“. Цела књига је заправо форма педесетнице, а последње поглавље је форма четрдесетнице и оно је потпуно поетско. Овде се меша поезија и проза, меша се живот и смрт. Све се у животу дубоко прелива. Увек је присутна техника преливања у животу.
„ЂУРЂИНА ПОЕЗИЈА У ПРОЗИ“
Душица Филиповић је забележила и приче о људима са Косова и Метохије који страдају непрекидно, посебно о женама као чуваркама огњишта, које остају саме по врло неприступачним местима и не желе ни по коју цену да напусте свој дом. Њих је, како каже, у овој књизи повезала са њеним бабама које су, такође, биле чуварке дома и огњишта.
– Плетење, ткање, прављење чворова – женско је дело. Поред хране, жена даје и одећу свом дому. Ткање и предење су симболи судбине: Парке и Суђаје намотавају и одмотавају нити живота. По Нојману, „богиње судбине су увек Богиње порођаја, те да веза између рађања и смрти, као и између венчања и смрти, за жену постоји као суштинска веза“. И ето приче о прабаби Насти, којој нико није могао да приђе у вештини ткања, али која се разаткала и распрела када њена вештина више ником није била потребна. Жена господари лековитим и јестивим биљем, а сабирање хране и берба се без жене не могу замислити… Баба Даница је биљарица, која зна тајну бојења пређе у разне боје, што их чува од заборава и преступног преласка на туђе, индустријске… Бабино намештање пупка Ђурђи на самом почетку „Метохијског сфумата“ указује на жену као господарицу ритуала оздрављења. Она поучава своју унуку да не мора све де пита, него треба да слуша, а намештање спалог желуца, уз одгонење „нагазница и наједница, немоћница и потајница“, је, у ствари, центрирање читавог детињег бића, које кроз живот треба да прође носећи велике терете. И да спозна тајну Липљанског звона, и очувања цркве у Липљану, за које је морала да се принесе младићка жртва. Пред том тајном велику метанију правио је и Милош Црњански. И из те тајне рађа се поезија, она насушна, која се памти и понавља када је најтеже. Ђурђина поезија у прози – речи су др Владимира Димитријевића.
„У ЈЕДНОМ ЈЕ СВЕ“
– Тако су истински књижевни зналци „Метохијски сфумато” већ описали као „књигу дубоке оданости Косову“. Други су увидели и како је реч о још једном делу које је посвећено сталној, али неизвесној потрази за суштином кратковеког и тегобног човековог живота испуњеног трагедијама, страхом, осујећеношћу и трпљењем неправде, бестијалностима и сваковрсном тиранијом. Било је и оних који су, с правом, ову књигу доживели као бесцено штиво о вери у Христа јачој од свега земаљског, као књигу која је истовремено и дуг прецима и завет потомцима… Од тих текстова посвећених овој књизи, која је „много књига у једној“, како је истакао др Владимир Димитријевић, може се већ образовати мала, али значајна библиотека у коју је нешто друго и до сада неспоменуто, тешко придодати… Ликови око кога се конституише читав литерарни простор првог дела књиге јесу: Ђурђина баба по оцу, Даница, рођена Дилпарић, самоука и стамена чуварка огњишта и кућног прага, преља и посвећеница у бојење вуне, али и друга тајна знања, као и ћутљива Наста Мустраторка из Доњег Дупца, од рода Караџића, прабаба по мајци, уметница на разбоју, која је једина од свих драгачевских ткаља, била вична да осмисли и изатка до тада невиђен „зашарак“… Јер све што волимо и чему смо трајно одани, баш као у справљању боја којима се боји пређа, мора се, читамо у овој књизи и између њених редова, претопити у једно. Онако, како је давно спознала мала Ђурђа: Једно је глатко. Лековито. Једно је пуно. У једном је све – наведено је у тексту који је написала књижевница Оливера Недељковић, а прочитала библиотекарка Марина Белић.
На питање новинара да ли следи нови роман, Душица Филиповић је одговорила: „Не, после овакве књиге мислим да треба дуго да се ћути“.
Нела Радичевић
БОГАТА БИОГРАФИЈА ПОВЕЗАНА СА САДРЖАЈЕМ КЊИГЕ
Душица Филиповић је рођена у Чачку 1971. године где је, након завршене Основне школе у Гучи, похађала Гимназију. Дипломирала је српску књижевност и језик на Филолошком факултету у Приштини, магистрирала на Филолошком факултету у Београду одбранивши тезу „Мушки и женски принцип у прози Милоша Црњанског“, а на истом факултету је одбранила и докторску дисертацију „Поетика динамичког идентитета у делима Милоша Црњанског: однос путописно-мемоарског и драмског према романескном“. Тренутно је запослена као ванредни професор за област књижевност на Факултету савремених уметности у Београду.
Учествовала је на бројним међународним научним и стручним скуповима, објавила десетине радова и прилога из области књижевности, али и сликарства. За свој педагошки рад добила је изузетно висока признања, а као мајци петоро деце, Епархија рашко-призренска јој је на Видовдан, 2014. године, доделила златни Орден Мајке девет Југовића.
Њена богата биографија неодвојиво је повезана са садржајем књиге „Метохијски сфумато“ на неколико нивоа.
