Пише: ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ
Августа месеца 2002, у двадесет деветој години живота, отишао је дивни млади Чачанин, Александар Сенић, кога не треба заборавити. И ово је мала воштаница за покој његове душе. Рођен је 1974. године у Чачку, а умро 2002. године у Београду. Сенић је живео озбиљним и посвећеничким животом каквим живи мало људи у доба постмодерних, апокалиптичких убрзања. Господ га је дао и узео у једном од најтежих периода српске историје, баш онда када је био потребан; пред тајном његовог прераног одласка молитвено ћутим већ две деценије и верујем да је нашао заслужени мир тамо где нема „жалости, туге, ни уздисања, но живот бесконачни”.
Још од малих ногу, Саша Сенић је показивао неуобичајену обдареност. Син јединац, окружен бригом и пажњом родитеља, као дете је био заинтересован за књигу и заљубљеник у знање. Сећају се наставници из школе у којој је учио („Филип Филиповић”, славна школа): кад год видиш већу групу деце да са огромном пажњом и нетремице посматрају неког, слушајући без даха, или се пак од срца смеју тако да школски ходници одјекују, знаш да си у близини Саше Сенића или Сала, и да им он прича нешто поучно или смешно. Такав је био и у чачанској Гимназији – ђак који је без икаквих проблема постизао све своје циљеве у учењу, и деловао толико озбиљно (носио је мантил, сако, кравату, актн-ташну уз обавезан примерак „Политике”) да су га неки, кад случајно сврате у школу, сматрали за професора. Такав је био и на Филолошком факултету у Београду – његови професори су га већ видели као свог колегу. Врстан преводилац уметничке прозе, префињени есејиста и аналитичар књижевног дела, Сенић је, са својим знањем енглеског и немачког, могао да буде будућност наше преводне књижевности.
Али, човек снује, а Бог одлучује. Млади Александар није себи могао да дозволи интелектуални луксуз незаинтересованог посматрања историјске судбине свог народа, који се деведесетих година XX века поново нашао у крвавом ковитлацу историје. Једна од области у којој су Срби били најугроженији била је област духовног рата, рата за душу потомака Светог Саве. То је Сенић осетио, и одмах се придружио „невидљивој борби” (Свети Никодим Агиорит) својих пробуђених саплеменика да се спасе што се спасти може. Године 1997. у Сава центру, у оквиру једног веома озбиљног светског психијатријског скупа, био је одржан округли сто о тоталитарним и деструктивним верским сектама, са међународним учешћем. На скупу су се, поред домаћих сектолога, углавном ентузијаста (држава се, осим појединаца у војсци и полицији, проблемом нових тоталитарних секти није бавила), нашла угледна имена светске сектологије: ђакон Андреј Курајев и др Александар Дворкин из Русије, као и Томас Гандов, оснивач и уредник „Берлинског дијалога”, најзначајнији сектолог савремене Немачке. Саша Сенић је на овом скупу био симултани преводилац Гандовљевог излагања, и запањио је присутне брзином и прецизношћу свог превођења. (Брзина и прецизност: то су биле главне особине Сенићевог ума, који је био прави „компјутерски аналитички центар”; такву муњевитост духовне и интелектуалне реакције никад у животу нисам видео).
Сенић се укључио у рад првог сектолошког часописа на нашем простору – ”Београдског дијалога”, покренутог при храму Светог Александра Невског у Београду, с благословом проте Љубодрага Петровића и свештеника Ваје Јовића. Сенић је за „Дијалог” писао, преводио, вршио лектуру и коректуру – био „момак за све”, неуморно се трошећи и радећи свим силама да часопис буде што бољи. Стално је био у вези са „Берлинским дијалогом” и осталим учесницима великог европског „Дијалог пројекта”, који се одвија од Данске до Русије. На жалост, због новчаних и других проблема, „Београдски дијалог” је престао да излази, али Саша Сенић је наставио да ради, неуморно и предано како је само он, витез Заветне Србије, и умео.
Било је то доба рада на првим озбиљним сектолошким зборницама и књигама у нас. Док сам састављао седмотомни зборник „Православље и секте”, Саша је био ту да ми помогне око превођења с немачког; помогао је, такође, и капетану МУП-а Србије, Зорану Луковићу, у изради приручника „Верске секте”. Са групом својих пријатеља и сабораца, путовао је широм Србије, држао предавања у великим салама домова културе, школама, на скуповима Српског лекарског друштва, итд. Наступао је на радио и телевизијским станицама. Где год да се појавио, одушевљавао је присутне: начитан, обавештен, изврстан ретор, веома озбиљан, научно прецизан у дефиницијама, Саша Сенић је у исти мах био бескрајно духовит, и умео је да до суза насмеје не само аудиторијум, него и водитеље телевизијске емисије. Имао је нешто од оне ишчезле сеоске мудрости и духовитости нашег шумадијског човека, који је умео да баци поглед и са Јелице и са Калемегдана, и да свему да праву меру и оцену, поштујући оно што је за поштовање и смејући се ономе што је за потсмех, у ма какву се ученост маскирало. Све време је писао и преводио.
Сенић је већ био толико познат и озбиљан изучавалац секти да је извесно време био стручни саветник у републичком Министарству вера, а затим је изабран за члана Европске федерације за изучавање секташтва (FECRIS) што је било врхунско признање за његову озбиљност и стваралачке доприносе сектологији.
А онда је, августа 2002. срце Саше Сенића престало да куца. Нико није ни знао (можда ни најближи!) колико је Саша озбиљно болестан, и колико је његово срце под теретом. Он уопште није причао о томе, нити се могло препоставити да је болест отишла тако далеко. Радио је неуморно: колико пута сам га позвао у један или два сата после поноћи, и био је будан. Наравно, није смео тако; наравно, он је о својој болести поимао све; наравно, било му је јасно да је толики напор смртоносан ризик. Ко га је знао, може да дода само ово: „Наравно, Сенић нити је хтео, нити је могао другачије. Иначе то не би био он”.
За смрт се припремао мислећи о другима и не желећи никога да оптерећује. Али, по недокучивој вољи Божијој, Саша је био позван у Царство које не пролази, где су већ чекали сви заветни Срби и Српкиње на које се он угледао служећи Богу и роду. Отишао је са овог света у онај бољи исповеђен и причешћен (исповедио га је и причестио свештеник Вајо Јовић из храма Светог Александра Невског), држећи у руци иконицу Светог Јована Шангајског са делом његове одежде. Најближи кажу да је у смрти био осмехнут, благ, без грча на лицу.
Двадесет година је прошло, а нашег суграђанина не заборављамо. Тако и треба. Заслужио је сећање.
