U Narodnom muzeju u Čačku u subotu, 24. oktobra, Udruženje „Čuvari dela Vuka Karadžića” je ugostilo predstavnike Književnog društva „Zapis” iz Gornjeg Milanovca, zavičajne pesnike i pisce Ljiljanu Bralović, Daru Radojević, Jasminu i Lazara Biorca, Dragana Vasića i novog predsednika Društva Vanjku Ponjavića. Urednik i voditelj programa bila je Zorica Lešović Stanojević, član UO Udruženja. Celokupan program Udruženja odvija se pod pokroviteljstvom Grada Čačka, koji je u Udruženju prepoznao važnog partnera u negovanju kulturnog identiteta našeg zavičaja.
„Zapis” je jedno od najstarijih književnih društava našeg kraja, budući da narednog februara obeležava dve decenije postojanja, a njegovi članovi su bili poznati pesnici i pripovedači, poput Dobrice Erića, Ljubinka Jelića, Aleksandra Đorđevića, Radoslava Isailovića, Milutina Mijailovića i brojnih drugih „raskovničara”. Program je vodila i uredila Zorica Lešović Stanojević, koja je spojila novinarsko poznavanje činjenica sa pesničkim darom, pa je svojim toplim i nadahnutim rečima ukazala publici i na književni kvalitet dela koje je Društvo objavilo, ali i na divne međuljudske odnose koji se neguju i čine Društvo jednom velikom porodicom, ističući pritom i činjenicu da su svi učesnici programa tematikom svojih dela suštinski na Vukovom putu.
Veče puno emocija i biranih reči, o tome kako izgleda živeti, stradati i voleti na selu, koliko je važno jezik sačuvati i onda kada se krene trbuhom za kruhom u beli svet, o mudrosti i duhovitosti autentičnih junaka zavičajne poezije i proze, pokazalo je da su „svi ljudi u srcu pesnici” (Emerson) i da smo se uželeli druženja i kulturnih događaja. Predstavljajući Ljiljanu Bralović kao pesnikinju koja živi u podsuvoborskom selu Pranjani, među šljivicima i oblacima, Zorica Lešović Stanojević je naglasila da se pesnikinja „spotiče o mesečinu, boluje rane svojih seljana i tuguje zbog izumiranja sela”, a publika je od autorke čula kako je nastao roman „Čovečice“ koji svedoči o hrabrim i izdržljivim srpskim ženama kakvih više nema. Darovita i kao recitator, Ljiljana Bralović je i publiku i voditelja programa dovela do suza kazujući stihove potresne pesme „Nije mi žao prošća”, pleneći nepretencioznošću i spontanošću nekoga ko poeziju ne piše zarad drugih, već je živi samom sobom, u svakoj pesničkoj temi i svakoj priči radujući se tom glasu iznutra.
Da je pesnik intime i neko ko čuva autentičan, narodni jezik, publiku je brzo uverila Dara Radojević, čije bi „Očeve priče” trebalo uvrstiti u nastavni program, jer u kratkoj formi donose vrcav humor iz naroda, i mudrost što u sebi krije oštrinu hercegovačkog krša i toplinu čestitosti i plemenitosti negdašnjih oštroumnih staraca koji su iza grube i okamenjene spoljašnosti skrivali meka i nežna srca. A ko bi trebalo da čita pesme i priče Dare Radojević, ali i svih članova ovog književnog društva, najpotpunije je odgovorila Branka Kostadinov: „Mladi, da shvate da je život večita škola i da ne treba pobeći ni sa jednog njegovog časa. Oni koji već svode svoje životne račune, jer će možda pronaći baš ono zrnce koje im nedostaje da bi lepota i vrednost prevagnula na terazijama življenja. Takvi smo kakvi smo; poezija, nažalost, neće promeniti svet. Ne verujem da je to pesnikinji ni za trenutak bila namera. Svejedno, trebalo bi je čitati ili, bolje, imati pri ruci njene knjige kada poželimo mudrog, osećajnog, tihog i punog ljudske dobrote, a neopterećujućeg sagovornika.”
Prvi predsednik i osnivač „Zapisa” Dragan Vasić prisetio se i vremena u kojem je Društvo osnovano, ali i vremena koje je proveo u Frankfurtu, gradu koji je njegovo delo zauvek obojio nostalgijom za zavičajem, rodoljubljem i svešću o važnosti sopstvenog jezika i pisma. Osim odlomaka iz objavljenih dela, članovi su publici podarili i dela u nastajanju, pa je Vanjka Ponjavić izražajnim čitanjem odlomka romana publiku i nasmejao i zainteresovao za delo u celini, a Jasmina Biorac je potvrdila da za poeziju godine života nemaju važnost i da se i posle duge pauze može nastaviti tamo gde se u nekadašnjoj učenici rodila pesnikinja.
Student završne godine književnosti, nagrađivan na brojnim pesničkim konkursima još kao đak, Lazar Biorac, pred kojim se otvara pesnički uspon, uverio je publiku u to da erudicija ne može da naškodi poeziji čija je osnova urođeni pesnički dar. Za dobar štimung, jer melodija i lirika vuku iste korene, pobrinule su se učenice i sestre Andrea i Teodora Donević, uz profesorku Milicu Matović, čiji su raspevani glasovi oživeli note izvornih zavičajnih, ali i popularnih duhovnih pesama.
Udruženje „Čuvari dela Vuka Karadžića” i Književno društvo „Zapis” su prepoznali srodnost u okrenutosti ka srpskoj baštini, ruralnom ambijentu i tradicionalnim vrednostima, zbog čega su već u planu njihova buduća zajednička delovanja.
Danijela Kovačević Mikić
