Замишљена историја – кратке приче: ПОШАСТИ (1. ДЕО)
Портал „Ча глас“ ексклузивно објављују серијал прича „Замишљена историја – кратке приче“ које пише Милан Лишанчић, наставник историје у ОШ „Танаско Рајић“ и „Филип Филиповић“ и историчар.
Намера аутора је приказивање садржаја из историје кроз нешто другачију писану форму – кратке приче – која комбинује фикцију, историју и стварност, као и да се на нешто другачији начин публика, посебно млади, заинтересују за теме из историје и свакодневице.
Један од мотива за објављивање прича је и хуманитарни рад – жеља аутора је да, нарочито деца и ђаци, виде да је хуманитарни рад важан и да може да изнедри креацију у племените сврхе.
ПОШАСТИ (1. ДЕО)
Кафана. Негде. Фенси естаблишмент није био нарочито простран. Просторија величине мало веће дневне собе била је попуњена са три астала од по две столице, док се шљаштећи, не толико велики шанк налазио десно од улаза. У дубини просторије десно, после шанка, налазили су се беспрекорно сређени тоалети. Зидови су били бордо црвене боје, упадљиви и јаког набоја ароганције и охолости. Подне лајсне су биле позлаћене, масивна дрвена врата са дубоким рељефним мотивима доминирала су просторијом, а једини прозор у кафани, на зиду лево од врата, био је китњаст, барокни и био је запечаћен као да има за циљ да госте одвоји од спољнег света.
Гости те вечери били су елита. У задимљеној атмосфери кафане, за столом лево до прозора седели су господин и госпођа Рат и Политика. Дебели, задригли и проћелави Рат седео је заваљен у столици раширених ногу због стомака који му је падао мимо крила у тамно плавом оделу са белим танким пругама у белој кошуљи. Наспрам њега седела је његова вечито млада супруга – Политика. Седела је усправљена, прекрштених ногу са широким недокучивим осмехом нестварно лепа у црвеној хаљини са голим леђима и раменима преко којих је падала дијамантска огрлица. Десно од њих, у средини просторије седели су Медији. Двојица браће близанаца у „кежуал“ хипстерској варијанти наспрам којих је седео Бренд, углађени господин средњих година у црном оделу, златним сатом и зализаном фризуром коју је држала тона желатина. Десно од њих, близу шанка, седеле су Реклама и њена баба Куга. Прва је била млада, брза и оскудно одевена девојка са генеричном „фотошоп“ фацом, извештачених, театралних покрета који су наговештавали јаку амбицију центра пажње. Друга, стара и оронула баба Куга, седела је налакћена на астал са тоном накита и прстења на врату и прстима.
„Како ме само нервира ова роспија Политика. Е мора она да гурне свој носић у све живо. Ех како смо ја и Рат у своје време…“ – рече баба Куга кроз длан шмекајући дебелог Рата. „Ову тројицу зализаних ни не знам. Ко су бре они? Пошасти? ХА! У моје време се бре знало – кад ‘оћеш некоме да станеш на жуљ ту смо били Рат и ја, додуше некада смо звали и Глад, али се она у последње време не јавља, јер кажу да је жена начисто пролупала, забола се негде у Африку и не јавља се никако“ – баба је сиктала кроз зубе, бесно колутајући очима и са подозрењем посматрајући своју унуку Рекламу. „Пих. Ви младе генерације бре ништа не знате. Само нешто малтретирате људе психички и ударате их подмукло, нервирате их и радите на фору. Ми смо лепо то директно међу рогове, хорор, страх, ужас и крај приче. Ех кад се сетим 1348! Каква је то била година! Тада сам била позната као госпођетина Црна Смрт. Засмета нам неко мало, ми одмах то проредимо за 25 посто. Ал’ ето шта ћеш, дођоше нека нова времена, сестре Наука и Технологија са оном њиховом цимерком Медицином нас „убише као прутом“ тамо око 19. века. Од тада и оних њихових лекова не могу ништа, шта мислиш зашто сам се пропила!? Мада, овај гмаз Рат се извукао, сунце ли му његово, оно најљигавије, са све овом ливром Политиком…“ – подигла је баба Куга бесно руку и позвала још један вињак.
„Баба, смараш. У моје време, у моје време, у моје време… Мислим, баба, оно, wake up. Стара си вест жено.“ – полуоштрим тоном, уз један цим електронске цигарете, Реклама је ликовала над бабом. „Давно су прошле те ваше „сељачке форе“ све ћемо да вас побијемо. Ми смо модерне пошасти и ми кидамо полако. Ти знаш мог дечка Јутјуба?“ – баба је отпила вињак и потврдно климнула главом. „Нас двоје смо „прешли игрицу“ од када се појавио 2005. па сам ја њему плаћала да будем у његовим објавама, а сада смо преварили људе да плаћају њему да мене не гледају. Хаха, па генијални смо!!! Прво им скачемо по ганглијама, па сад им још и лову узимамо!“ – поносила се Реклама својим делима. „Баба, ви сте вековима смарали људе из обести, а ја сам од новина, радија, ТВ-а 1940-их брзо дошла до 1995. и мог друга Интернета до сваког кутка на овој планети, нервирајући, „убијајући“ и излуђујући људе 24/7. And it’s going on, baby!! Па их још и пељешимо. Хаха, који сте ви аматери“ – Реклама је ошмекала близанце Медије и њеног бившег дечка Бренда.
Након очијукања са суседним столом Реклама је поентирала. „И још нешто баба! Ја могу са свима, жена змај бре, сила! Са оним волом Ратом правим хаос и пометњу и он ме увек ангажује да спинујем, изврћем стварност и промовишем по договору. Сети се само оне рекламе „I want you“ да се људи пријаве за Други светски рат и купе обвезнице. Будале! Његова супруга Политика ми је стара ортакиња. Чим нешто замисли, да ли да среди причу пре или након што њен Рат наступи, мене зове да преко близанаца Медија креирамо што cool слику за људе и тако их не само насамаримо, већ им и дебело наплатимо. Најбоље нам иду предизборне кампање. Ту кидамо нас троје. Свето тројство баба, undestand? Мој бивши дечко Бренд (раскинули смо када сам се смувала са Јутјубом и Инстицом) и ја смо прошли свашта. Још од еснафа тамо у средњем веку, преко индустријских револуција до данас, када обрћемо милијарде на дневном нивоу и навлачимо будалчине да купују и преплаћују ко бесни, а не знају ни шта ни како, па их још и зезнемо, кажемо све топ, а у ствари Made in Whatever!!!“ – говорила је Реклама са 300 обртаја у минути баба Куги која је, онако испијена и видно наквашена вињаком, штуцала и одмахивала главом.
Таман да заусти следећи блок хвалисања посутом ароганцијом и охолошћу, врата кафане су се отворила.
Цела кафана је ушла у МУК мод, Реклама је разјапила уста у неверици са пуром од цигарете на мињаку, а баба Куга се кисело насмејала на призор…
Ушао је…
Фондацију „Једро” основале су породице петорице дечака оболелих од Дишенове мишићне дистрофије са циљем прикупљања 1,5 милиона америчких долара потребних за њихово лечење. Од ове ретке болести обољевају искључиво дечаци и она се јавља код 1 од 3500 мушке новорођенчади који, услед недостатка дистрофина у организму, прве симптоме осете до пете године живота. Иако донедавно ниједна доступна врста терапије није била ефикасна, нова терапијска процедура дала је добре резултате у успоравању, па и заустављању болести. Међутим, производња лека је таква да лечењу истовремено мора бити подвргнуто петоро малишана, а како је у питању нови вид терапије, не постоји могућност да трошак буде покривен средствима која обезбеђује држава. С обзиром на природу болести, време за помоћ истиче и зато је хуманитарна акција једини начин да се дечаци спасу.
