Замишљена историја – кратке приче: ПОЧЕТАК (4)
Портал „Ча глас“ ексклузивно објављују серијал прича „Замишљена историја – кратке приче“ које пише Милан Лишанчић, наставник историје у ОШ „Танаско Рајић“ и „Филип Филиповић“ и историчар.
Намера аутора је приказивање садржаја из историје кроз нешто другачију писану форму – кратке приче – која комбинује фикцију, историју и стварност, као и да се на нешто другачији начин публика, посебно млади, заинтересују за теме из историје и свакодневице.
Један од мотива за објављивање прича је и хуманитарни рад – жеља аутора је да, нарочито деца и ђаци, виде да је хуманитарни рад важан и да може да изнедри креацију у племените сврхе.
Уз најлепше жеље, на ПОЧЕТКУ 2025. године, драгим читаоцима поклањамо још једну занимљиву причу из „Замишљене историје“, под називом, а којим другим, него – ПОЧЕТАК.
ПОЧЕТАК
Соба је била класика. Окићена јелка у углу посматрала је простор који је украшен постерима „Ганса“ и „Металике“ изнад кревета, док је усамљена фотеља, поред, разговарала са радним столом прекопута, натрпаним стикерима и са лампом која је обасјавала хрпу књига. Осмак је седео правилно исправљен, са рукама на унезвереном лицу и расколачених очију гледао на гомилчину која је говорила – географија, историја, физика, хемија, математика, музичко… „Да имам две главе не би могао ово све да научим“ – помислио је зверајући одакле да почне. Био је уморан. Тренинг, часови из физике и математике, ћаскање на мрежама, мало „Фортнајт“, паде мрак, и што би рекла његова баба – „Неће књиге саме да се науче“.
Фрка. Наставница географије има да исцеди туристичке потенцијале западне Србије из њега као бубуљицу изнад усне, горе десно, коју је јуче спрштио по огледалу. Математичарки неће бити довољно ни шест табли за задатак који му је познат исто као и мистерија црних рупа, а физичар ће косим хитцем навише да му закуца „аса“ због другог узастопног неурађеног домаћег задатка. Цупкао је ногама. Поглед на десно га је жацнуо јер је видео књигу из историје где су га, ко „ономад“ Прле и Тихи, чекали у заседи четници и партизани. „Има море, да певаш!“ – већ је чуо наставницу музичког, док је у пролазу наставник Ђорђе Пикасо добацивао – „Мама да ти црта радове, а?“. Поглед лево му је додатно оборио морал јер је знао да ће Мица Смеша да пита хемију, док је „плава свеска“ позивала на предстојећи писмени из српског на тему „Добро се загледај и видећеш себе изнутра“. Дана Фирер пита падеже из „швапског“, а Енглескиња кроз лекцију „Било једном у Бољшој театру“ објашњава презент перфект, а једино оружје Осмака на то је WTF? коментар.
Дубоко је удахнуо и погледом скренуо ка новогодишњој јелци и предстојећим празницима који су тог тренутка били тако близу а тако далеко. Одакле да почне? Шта да ради? Петнаест предмета га зове, оцене у просеку тилтују, мозак недовољног капацитета да прими, обради и задржи све информације потребне да у дневнику не буде бинарна рубрика нула и јединица. Вратио је поглед на површину радног стола и зажмурио.
„Требало би да почнеш од почетка“ – церекао се Јулије Цезар који је у белој тоги седео заваљен у фотељи. Осмак је устукнуо, скоро оборивши и себе и књиге са стола. Пети разред друго полугодиште је седео наспрам њега у друштву неког двоглавог бића које се држало за врат. „А да, ово је мој ортак Јанус. Јануар, капираш? Бог почетака и крајева, времена, промена и транседенције. Он ће да ти помогне да почнеш. Мало га боли врат јер једна глава гледа у прошлост, а друга у будућност и не обазири се ако почне да кука и псује. Дружимо се од онда када сам увео календар и Нову годину ставио у 1. јануар, а јок тамо као они мамлази Вавилонци да славе у марту. Добар је лик, блесав мало али зна пуно“ – рекао је Цезар жилавом руком тапкајући брата Јануса по рамену код леве главе. Осмак је климао главом одобравајући и бојажљиво показао на планину књига и уџбеника који га чекају. Муцајући је прокоментарисао – „Аа аа али има толико тога…“
„Дечак, фокусирај се! Баци више ту коцку и крени, шта си се ту стис’о! Још мало и Нова година, а ти ниси ни почео. Јанусе, дедер баци се на посао“ – ауторитативном гестикулацијом Цезар је у свом стилу бацао наредбе као Снуп Дог риме. „Географија, јел’? Нема да бринеш. Јани, брате, види где се смуца онај Грк Ератостен! Тај је закуцао у неку кафану на Кикладима гарантовано. Напоран човек, али када је могао помоћу штапа и канапа да израчуна обим Земље, може и теби да помогне око те, како је зовеш – Србије!? Знам, то је у моје време била Мезија, где смо слали неке јадне легије да се бију против аватара и вукодлака који су живели преко Дунава“ – рече чика Јулије наставивши – „За матиш и физику ћемо звати Архимеда који виси у затвору јер нам је тај проклетник спалио бродове, а можемо да исцимамо и Витрувија, мог другара и врсног инжењера. Учиниће тај за лову све, без бриге“ – летела је тога од ужурбаних Цезарових покрета, док је Јанус организовао радни астал.
„Мајке ти да имаш проблема са историјом!? То ћу ја, мада бих могао да погледам и где је она пена Херодот да ме подсети ако нешто заборавим. И да знаш, не будеш ли ме слушао, има да ти опалим шљагу тако да ће ти унуци муцати до трећег разреда! За музичко и ликовно ослонићемо се на Грка Апелеса који сјајно слика реализам и коме сам мазнуо портрет Александра Великог, а песника Пиндара морамо извући са села, одакле не сме да мрдне од жене, од када је загинуо на пар ноћи након што је у Олимпијском селу певао победницима Игара“ – кикотао се Јулије гледајући у Јануса који је вртео у неверици обема главама. „За тај твој српски или како већ, зовемо филозофе и песнике Лукреција и Вергилија да ти помогну око састава да не забодеш бандеру“ – наставио је Цезар – „Чекај, учите НЕМАЧКИ и ЕНГЛЕСКИ? Па, Марко Аурелије и ја смо те варваре и битанге вијали по Европи као чобан овчице. Е, свашта! Добро, можемо да видимо где су онај комедијаш Аристофан и његова ортакиња песникиња Сапфо, они имају и везу да те пребаце код Муза које ће ти лагано објаснити те, назови језике. Пих!“ – чика Јулије је одмахнуо руком наговештавајући Јанусу да организацију полако приводи крају.
„Све је спремно дечак! Ниси ти лош, него си мало изгубљен, али томе ће сада доћи крај! Прелази Рубикон и гас до даске! Зови ако још нешто затреба и видимо се! Срећна нова мали!“ – соба је за тили час постала празна. У фотељи није било никога, а радни сто је био организован и педантно спремљен за завршницу полугодишта. Осмак је обрисао ‘ладан зној са чела и осетио снажан полет и ентузијазам да дневнику зада одлучан ударац четворкама и петицама.
Усправио се у столици, протрљао шаке и кренуо на посао!
Фондацију „Једро” основале су породице петорице дечака оболелих од Дишенове мишићне дистрофије са циљем прикупљања 1,5 милиона америчких долара потребних за њихово лечење. Од ове ретке болести обољевају искључиво дечаци и она се јавља код 1 од 3500 мушке новорођенчади који, услед недостатка дистрофина у организму, прве симптоме осете до пете године живота. Иако донедавно ниједна доступна врста терапије није била ефикасна, нова терапијска процедура дала је добре резултате у успоравању, па и заустављању болести. Међутим, производња лека је таква да лечењу истовремено мора бити подвргнуто петоро малишана, а како је у питању нови вид терапије, не постоји могућност да трошак буде покривен средствима која обезбеђује држава. С обзиром на природу болести, време за помоћ истиче и зато је хуманитарна акција једини начин да се дечаци спасу.
