Замишљена историја – кратке приче: ОДИСЕЈА (3)
Портал „Ча глас“ ексклузивно објављују серијал прича „Замишљена историја – кратке приче“ које пише Милан Лишанчић, наставник историје у ОШ „Танаско Рајић“ и „Филип Филиповић“ и историчар.
Намера аутора је приказивање садржаја из историје кроз нешто другачију писану форму – кратке приче – која комбинује фикцију, историју и стварност, као и да се на нешто другачији начин публика, посебно млади, заинтересују за теме из историје и свакодневице.
Један од мотива за објављивање прича је и хуманитарни рад – жеља аутора је да, нарочито деца и ђаци, виде да је хуманитарни рад важан и да може да изнедри креацију у племените сврхе.
ОДИСЕЈА
Драганче је улетео у свој дом у Селу као фурија. Уморан од извлачења дрва и наквашен ракијом, испаравао је на собној температури као сулундар. Након што се плакнуо, попио кафу и ракију, коначно је дошао к’себи. Пар „долажења себи“ касније, Драганчетов ентузијазам је подстакао подсвест која јер послала информацију директно у мозак на обраду и резултат је био подсећање на један јако важан посао који је морао да обави тога дана. Полако је устао, навукао дебеле панталоне, вунене чарапе, џемпер са мотивима ромбоида, кожњак купљен у Трсту за време „Југе“ и чизме, када је угледао своју вољену супругу Драгицу. „Где ћеш сад несрећо?“ – упита дежменкаста жена плавих очију на шта је горштачка људескара коцкасте главе одговорила – „Идем да купим шуму!“
Деликатност зацртане мисије изискивала је велику концентрацију и будност, стога је Драганче својим „Голфом“, пре одласка у агенцију у Град да заврши посао око куповине шуме, прво свратио до кафане „Троја“. Тамо су његови горштачки саборци већ раног поподнева били у моду светлосне брзине, на шта је Драганче одговорио са пар брзих „саливања стреса“. Након осетно дирљивих момената размене вике и дреке по кафани, људескара напушта „Троју“ и на путу до Града свраћа до естаблишмента „Ајакс“, где је обавио „пар разговора“ са братом од стрица који му је делио савете који део будуће шуме је најбољи за сечење и вађење дрва за огрев. Последња станица пред одлазак у агенцију била је злосутна кафана „Полис“, позната по браћи Чакарун, који су волели да једу сланину, пију ракију и да се туку. Након великог метежа, сланине и флаше храбрости, Драганче се упутио ка излазу, погледао преко рамена Чакаруне који су темзали синове Видака Свињара, ручердама повукао кваку, отворио врата и излетео напоље.
Све је било чудно. Убрзано је дисао. Чуо је милозвучан женски глас у даљини који га је навукао да се саплетне о пањ и тресне „о ледину“ подеравши кожњак на лактовима. Устао је уз грохот и наставио низ џаду крећући се ка својој лимузини. Негде на пола пута, пијана једноока приказа у лику чича Радуна гађала је Драганчета каменом из непознатих разлога. Након што је некако утекао, видео је Громовника на небу како му се смеје, док је Мудрост стајала поред њега нагонећи га да настави пут ка извршењу мисије куповине шуме. Нервозан и престрављен, откључавајући кола, приметио је у даљини своју познаницу Дару, која је урлајући разговарала са својим прасићима који су, на Драганчетову забезекнутост, имали људске ликове. Прешао је дланом преко знојавог лица и расколачених очију, док му је шапат Мудрости говорио да крене ка агенцији и никако не прелази ограду да помогне прасићима.
Стигао је у Град. Звончићи на вратима приликом уласка у агенцију зазвечали су му у глави као да се налазио у звонику са хиљаду звона. Напрам њега, насмејана и углађена Анђела из агенције „Калипсо“ развукла је осмех преко целог лица поздравивши свог омиљеног клијента. Громовник је бучно правио хаос у Драганчетовој глави док је Мудрост покушавала да га уразуми, али он је забленуо у госпођу Калипсо. Понудила га жутим Божјим нектаром, лотосовим листом, ванилицама и кренула – „Па како сте данас Драганче? Знам зашто сте дошли али ја имам другу понуду за Вас“. У глави му је била шума али усред шуме Калипсо која тријумфално држи жути нектар. Трљао је очи и убрзано дисао. Горштак из Горачића је шест сати омађијано слушао агенткињу Анђелу која му је „продавала“ стан у оближњем насељу уместо шуме. Громовник се смејао, а у седмом сату Драганче је већ погледао некретнину и нашао се испред банке да подигне новац намењен за шуму а којим ће сада купити стан.
Ушао је у празну банку која је била пуна људи. Био је збуњен и уплашен а опет некако чудно спокојан. Подигао је новац са рачуна али само што је закорачио из банке схватио је да му фали још 1000. Окретао се унезверено око себе покушавајући да смисли излаз из безизлазне ситуације, када му је пришла једна женска особа. „Драгане, јеси ли то ти?“ – рече људескари непозната дама, наставивши – „Хеј, па какав проблем имаш? Немој ништа да бринеш, ‘ајмо у кафану на по једну и решићемо проблем“. На путу до кафане, Мудрост му је говорила да се окрене и врати кући али Громовник у глави је мислио другачије. „Ја ћу да ти дам 1000 нема да бринеш“ – рече она и након пар чашица разговора и Драганчетових збуњених питања, схвата да је жена прекопута управо она од које је требало да купи шуму.
Невидљива сила жутог нектара уз грмљавину Громовникових муња у глави потирали су питоме и јасне савете Мудрости и одвели људескару назад до „Калипса“ где је провео још који сат завршавајући посао куповине стана.
Почела је киша. Гледао је у папир на којем је стајао његов потпис али уместо локације шуме стајала је адреса стана. Ухватила га је паника јер је знао да би сада требало изаћи Драгици на очи. Пљусак је био све јачи створивши потоп и тада је угледао његовог пријатеља Драшка, трговца из Доње Краварице кога су звали Феничанин. „Где си Драганче муња те у’бла, идеш ли кући?“ – упита Феничанин на шта је људескара позитивно одговорила и на путу ка Селу, учинило му се да је први пут послушао шапат Мудрости.
Бојажљиво је одшкринуо врата од куће и тихим корацима покушавао нечујно да оде на починак. Било је касно. Није било више Громовника и Мудрости, осетио се усамљено и уплашено и само што је закорачио из купатила, угледао је његову Драгицу, његову Пенелопу – „Јоооој Драгане шта си сад урадио?“ – рече она на шта је горштак одговорио – „Купио сам стан у Граду!“. Драгицино лице било је боје пурпура. Одлучним кораком кренула је ка Драганчету уз речи – „Шума Драгане, где је шума?!“
Тајац.
Фондацију „Једро” основале су породице петорице дечака оболелих од Дишенове мишићне дистрофије са циљем прикупљања 1,5 милиона америчких долара потребних за њихово лечење. Од ове ретке болести обољевају искључиво дечаци и она се јавља код 1 од 3500 мушке новорођенчади који, услед недостатка дистрофина у организму, прве симптоме осете до пете године живота. Иако донедавно ниједна доступна врста терапије није била ефикасна, нова терапијска процедура дала је добре резултате у успоравању, па и заустављању болести. Међутим, производња лека је таква да лечењу истовремено мора бити подвргнуто петоро малишана, а како је у питању нови вид терапије, не постоји могућност да трошак буде покривен средствима која обезбеђује држава. С обзиром на природу болести, време за помоћ истиче и зато је хуманитарна акција једини начин да се дечаци спасу.
