INTERVJU: VERA RADOJEVIĆ, SCENSKI KOSTIM KAO PROFESIJA
Vera Radojević, atraktivna mlada umetnica, po ocu je poreklom Čačanka. Rođena je 2. avgusta 1997. godine u Beogradu, završila Gimnaziju „Sveti Sava“. Diplomirala je na modulu Scenski kostim na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu ove godine. Otac Slobodan Radojević, doktor računarskih nauka, redovni profesor matematike na Mašinskom fakultetu u Beogradu je Čačanin. Bio je jedan od najboljih đaka OŠ “Ratko Mitrović”. Da je uspeh u njegovoj porodici “dobar virus”, potvrđuje i njegova kćerka Vera…
Iako je nedavno diplomirala, Vera Radojević već iza sebe ima pozamašan opus.
Radila je na brojnim kostimografskim projektima, među kojima su: predstava
„Pelikan“ u režiji Jovana Krstića, kratometražni film „Dome slatki dome“ u
režija Jovana Dimoskog, predstava „Razmaženi princ“ u režiji Vladimira
Jocovića, muzičko-scenski performans „Penthaus“ u saradnji sa Univerzitetom
umetnosti u Beogradu, predstava „Anjuta“ u režiji Andreja Karčagina,
TV drami „Proleće u januaru“ u režiji Jovana Dimoskog i Alekse Mihajlovića, TV
drami „Perfektan dan za banana-ribe“ u režiji Maše Miljković, njeni radovi bili
su ispomoć na realizaciji serija „Slatke muke“, „Državni službenik“, autor je
kostima reklame za Jelen pivo u režiji Dragana Bjelogrlića… U poslu nije vezana
ni za jednu kuću…
Pošto ti je otac Čačanin, da li i kakve uspomene te vezuju za grad na Moravi, čega se rado sećaš?
– Na žalost, ne boravim često u Čačku, pa ne mogu reći da imam neka sveža sećanja. Ali pamtim kada sam bila mala, tata me je vodio na pecanje sa njegovim školskim drugom. Išli bismo na Moravu, oni bi pecali, a ja hvatala žabice i brčkala noge. Najlepša sećanja su mi kolači i kifla sa jogurtom kod “Pelivana” i topla grejalica kod moje pokojne bake.
Šta te je opredelilo da se profesionalno baviš scenskim kostimom?
– Od malena tata mi je puštao filmove. Otkrio mi je naučnu fantastiku (sci-fi). Nestvarne planete, bića i ljudi su me uvek fascinirali. Očarana prizorima koje sam gledala, što sam bivala starija, sve sam više počela da istražujem filmove, a posle toga i kniige. Na kraju sam otkrila fantastiku (epic fantasy), i zaljubila se. Čitajući knjige i gledajući filmove i koristeći bujnu maštu, stvarala sam svetove i likove iz dela. Razmišljala sam, zašto ne bih mogla da stvorim i oživim nekoga iz dela. Sa tim razmišljanjem i sa enormnom ljubavlju prema oklopima i oružju, krenula sam da istražujem kako bih ja mogla time da se bavim u životu. Nakon čega sam došla do Fakulteta primenjenih umetnosti i modula scenski kostim.
Koje teme su bile najveći izazovi? Šta te inspiriše?
-Najveći izazov koji sam imala je rekonstrukcija nekog odevnog predmeta iz određene epohe. Da biste napravili približno isti odevni komad, morate dobro istražiti period u kome se nosio taj deo odeće. Takođe, naći dovoljan broj informacija o samom odevnom predmetu. Nakon mnogo utršenog vremena u pronalaženje samih izvora, sledi rad na samoj rekonstrukciji. Mada, takođe, izazov je raditi i pozorišnu predstavu u nekoj epohi. Najveću inspiraciju pronalazim u video igrama, oklopima tokom istorije čovečanstva, muškoj modi i najbitnije, dobroj priči.
Međunarodna saradnja?
– Imala sam priliku 2019. godine da učestvujem na dve međunarodne saradnje, odnosno, bile su to dve radionice. Prva, sa divnom Tanjom Devetak sa Fakulteta za dizajn iz Ljubljane. Reč je o “Shoemania” – radionici za dizajn cipela, nakon čega su cipele izložene u Etnografskom muzeju u Ljubljani. Druga, sa Tekstilno-tehnološkim fakultetom iz Zagreba i profesorkom Ivanom Bakal. To je radionica koju je organizovala profesorka sa mog fakulteta Ljiljana Petrović “Double faced costume”, nakon čega su radovi izloženi u Galeriji u Zagrebu.
Uzori, kod nas i u svetu?
– Kao umetnik, konstantno se razvijate, pogotovu kada ste mladi. Sazrevate, s toga i umetnost koju stvarate sazreva uporedo. To povlači i uzore, pa se i sami uzori menjaju. Trenutno istražujem rad kostimografkinje Penny Rose, kao i japansku kulturu i odevanje.
Otkrij nam neke male trikove, kako se postižu različiti efekti?
– Da bi se postigli određeni efekti na samom kostimu, postoje određene tehnike patiniranja same tkanine, ili materijala koji je koriščen. Na primer, da bi se postigao izgled „starog“, obično se koriste kafa ili crni čaj. Tkanina se potapa u kafu ili čaj, ili se utrljava u nju.
Kakva je sudbina kostima koje si do sada realizovala?
-Kostimi koji su rađeni za TV drame, filmove, serije ili pozorište, stoje u fundusima ustanova kojima pripadaju. Dok se ne povuku za novi projekat ili igrajuću predstavu. Što se tiče kostima realizovanih na fakultetu, nadam se da će jednog dana ugledati svetlost u nekom izložbenom prostoru, do tada su zatvoreni u mračnim kutijama.
Zorica Lešović Stanojević
Fotografije: Vera Radojević
(Deo ntervjua objavljenog u “Čačanskom glasu” 25. septembra)
