ЕМОТИВНО И УСПЕШНО ХУМАНИТАРНО КЊИЖЕВНО ВЕЧЕ СА БРАНКИЦОМ ДАМЈАНОВИЋ
“Са мном је лако. Кажем све и увек онако како осећам. Код мене су све карте отворене. То можда игру не чини забавном, али ја и не умем да се играм. Ни са собом, ни са другима. Можда зато што немам потребу да било кога победим. Победивши тебе себе бих поразила. Угасивши твоје светло, ја бих остала у мраку”, каже Бранкица Дамјановић. Она свакако не воли мрак, она воли светла велике сцене Културног центра Чачак. Овим речима је медијатор програма Јелена Ђорђевић најавила хуманитарно књижевно вече са Бранкицом Дамјановић, најтиражнијом књижевницом са наших простора, које је одржано прошле суботе, 11. фебруара. У музичком делу програма учествовали су солисти оркестра “Стари град”, браћа Александар и Милан Еровић, који су оплеменили ово вече препуно емоција. А у разговору за “Чачански глас”, непосредно пред књижевно вече, Бранкица Дамјановић је цитирала персијског филозофа, математичара, астронома, астролога и песника Омар Хајама.
ДА ЧОВЕК ЧОВЕКУ БУДЕ ЧОВЕК
Представићете књиге кроз Вашу животну причу. Али, с обзиром на то да је реч о хуманитарној књижевној вечери, о чему ћете посебно говорити?
– Срећна сам што сам добила позив да будем део вечери која је хуманитарног карактера, јер увек је добро помагати, а чини ми се да су времена која тренутно живимо посебно изазовна и да је добро да свако од нас да оно што може. На основу онга што радим, чиме се бавим, а то су моје књиге и моје литерарно стваралаштво, одлучила сам да се други пут представим чачанској публици (већ сам овде била пре неколико година) и да део од продаје књига дам у хуманитарне сврхе. То је најмање што ја могу да урадим. Али, на страну тај материјални моменат који је, наравно, јако важан свима нама, мање – више, мислим да је битно и да кажемо неку лепу реч једни другима, да се охрабримо. Просто, таква су времена. Говорићу и о томе колико је важно да човек човеку буде човек, а не вук. Ових дана интензивно читам Виктора Франкла, једна његова прича, заправо епизода из његовог живота је привукла моју пажњу. Он је поред осталог, у књизи написао како га је једна жена звала у три после поноћи. Одлучила је да се убије, па је он користио све могуће стручне технике, будући да је био неуропсихијатар, да је одврати од тога и успео је. Међутим, кад су се после извесног времена срели, она је њему рекла: “Ја се нисам убила, то вам је јасно, не зато што сте ви мене одговарали вашим стручним методама, већ због просте чињенице да је неко у три после поноћи хтео да разговара са мном”. То је јако занимљиво, људима је потребно да их неко чује, да их неко саслуша, да неко буде ту за њих, у том неком критичном моменту, а сваком од нас он може да се деси. Видите каква су времена у којима живимо, тешка, стресна, стално смо под неком борбом за опстанак, тако да ћу говорити о томе, највише кроз мој живот, пошто је и сам био, рекла бих, доста мукотрпан.
Ви сте о Вашем животу и тешким тренуцима говорили јавно.
– Ја сам говорила јавно, зато што не мислим да не треба говорити о томе. Управо супрутно, неко може на основу мог искуства да извуче поуке и да, можда, у свом животу пронађе путоказ како може да се понаша, како може да живи, да не клоне. Јер, сви имамо те неке тренутке када нам се чини да не знамо куд бисмо.
ДАЈТЕ ТО ШТО МОЖЕТЕ, ОСМЕХНИТЕ СЕ, НЕШТО ПРОМЕНИТЕ…
Ви сте, пре свега, хумана особа, а својевремено сте рекли да сте почели све више да добијате, кад сте почели више да дајете…
– Мислим да живот заиста тако функционише и да космос тако функционише. Qуди кажу “немам шта да дам”, па увек можеш да даш. Увек прво помислимо на новац, а довољно је бити ту за некога, подржати га, осмехнути се. Дакле, можете било шта да учините за другог човека. Не знамо ми шта коме треба у датом моменту, дајте то што можете и то ће бити довољно.
Ваше књиге углавном провејавају мотивицаоним, добрим, позитивним порукама…
– У шали кажем да ја нисам мотивациони говорник, јер није била моја жеља да то будем. Ја сам само почела да причам и да пишем своје приче из живота, на неки начин да пишем свој живот. То што се испоставило да су оне мотивацијске, то само говори да је мој живот био такав какав јесте и да сам се ја извлачила из тог блата, које је живот наметао, на најбољи начин. Али, можемо да имамо изговоре у животу, а можемо и да имамо начине на које ћемо нешто да превазиђемо. Ако нам је у животу тешко, можемо да наставимо да нам буде тешто. Ако нас живот није мазио, да нам то буде изговор. А можемо, баш зато што је било тешко, да кажемо – ја нећу овако, ја ћу наћи начин да нешто променим. Мислим да сам се ја тако понашала у свом животу, проналазила начине да урадим најбоље што могу у датом тренутку.
Али, и да будете позитивни, јаки…
– А шта друго? Кад вас живот сасече већ на самом почетку, а била сам девојчица са 12 година када сам остала без маме, онда се животни ток потпуно промени. Не остаје друго, него да се борите, или да се потпуно сломите. Ја сам, ипак, одлучила да се борим. Мислим да је то било добро, посебно због тога што сам још тада, иако сам била мала, обећала себи да ћу кад порастем да будем мама, да будем, надам се, добра мама, баш зато што сам у том часу схватила да ја више немам своју мајку. Живот ми је омогућио да ту своју жељу испуним и то обећање које сам себи дала, као девојчица.
“НЕ ПОСТОЈИ ИНСПИРАЦИЈА, ВЕЋ ПЕРМАНЕНТНА КОНЦЕНТРАЦИЈА”
Можда су најпознатије Ваше књиге “Добро је”, “Не бих ово могла без тебе”, која је и награђивана. Али, која је Вама најдража?
– “Рукопис мога брата”. Поред неколико књига, имам и пет збирки кратких прича, које су привукле пажњу чталачке публике и шире јавности, “Добро је”, “Не бих ово могла без тебе”, “Рукопис мога брата”, “Рекла ми је волим те” и “Сетило се мајке”. Међутим, некако највише, условно речено, волим “Рукопис мога брата”, зато што су ту увиди најдубљи. Врло добро се сећам периода када сам писала ту књигу, заиста је то само стизало однекуда, а ја записивала. То је била сјајна инспирација, или како Љубомир Симовић лепо каже: “Не постоји инспирација, већ постоји перманентна концентрација”. Па рецимо, да је то тако било.
У протеклих 14 година објавили сте девет наслова, а Ваша прва књига је била “(М)учење језика”. Дуго сте били новинар и водитељ, чак сте и колеге подучавали правилном говору и стандардном књижевном језику. Данас се, нажалост, то углавном не поштује.
– Нажалост, да, данас се не поштују правила јавног говора. Али, ја сам давно научила. Када сам почињала имала сам двадесетак година и учила сам од најбољих, да медији јесу и информација, и едукација, и забава. Управо због едукације је врло важно да водимо рачуна како се изражавамо, да то буде стандардни књижевни језик. Слушају нас и деца, а можда, и они образованији од нас, срамота је да не користимо стандардни књижевни језик. Да, 20 година сам се бавила новинарством и рекла сам му довиђења, чини ми се, у правом тренутку, када више нисам знала шта још могу да дам, а дала сам највише што сам могла.
ЖИВОТ ЈЕ ПРЕДИВАН, УВЕК НАНОВО ДАЈЕ ШАНСУ
И још као дете сте знали да ћете постати писац…
– Да, то је била моја дечја жеља. То просто знате, зато што још од малих ногу пишете песме, приче, и то се ниже. То је заиста био први велики животни сан који се прекинуо онда када је моја мама умрла. Али, живот је предиван, он увек наново даје шансу и наново нас враћа на пут који је наш. Чини ми се да није могло да се деси да не будем писац и да не остварим своју жељу. Јер, живот вас, заиста, увек враћа на ваш пут.
Шта ћете поручити публици и нашим читаоцима?
– Омар Хајам је рекао нешто што се мени јако допало, то сам недавно прочитала и то би била моја порука: “Ако сваког дана имаш кору хлеба; Само кров над главом, ништа што не треба; Ако ниси слуга и владика ниси; Захвали за такво милосрђе неба”.
Н. Р.
ДЕЛА И ЛЕПЕ СЛИКЕ ХУМАНИТАРНОГ РАДА
Хуманитарно књижевно вече са Бранкицом Дамјановић организовао је Црвено крст Чачак у сарадњи са Културним центром. Секретар Црвеног крста Наташа Цвијовић нагласила је да су овим програмом желели да грађанима представе све активности Црвеног крста, како не би имали погрешне слике о хуманитарном раду.
– Хтели смо да наш рад представимо грађанима и кроз област културе, а веома нам је драго што је вечерас са нама Бранкица Дамјановић, коју даме посебно воле. Најважније је то што ће прикупљена средства из касице Црвеног крста бити опредељена за два ученика Техничке школе, којима је помоћ неопходна – нагласила је Цвијовић, најављујући да ће запослени и активисти Црвеног крста Чачак, поред основне делатности, организовати још лепих програма, како би некоме помогли, или макар на тренутак смањили нечију патњу.
Иначе, део прихода од продатих књига Бранкица Дамјановић је поклонила двојици средњошколаца, а својом донацијом помогла је и ОШ “Филип Филиповић”.
