Жене су стуб породице, добре мајке, супруге, сестре, баке… Зарад добробити својих најближих, често су кадре да обављају и више послова истовремено. Када живе на селу, прве су и на њиви и у штали, чак и када имају стално запослење. Упркос бројним обавезама, неке од њих успевају да отму за себе бар мало слободног времена, у коме могу да се посвете нечему што их релаксира, а прави је подвиг уколико им тај њихов избор донесе и неки динар да ојачају своје финансије.
Загорка Радичевић (61), из Горње Краварице, бави се ручним радом од малих ногу, преде, плете, хекла и везе, али је тек сада, од када је у пензији, успела озбиљније да му се посвети. Штавише, остварила је и много више од тога, своју љубавав према ручној изради одевних и украсних предмета претворила је у драгоцени приход у кућном буџету.
– Ручним радом се бавим од најранијег детињства и увек сам се трудила да пронађем бар мало слободног времена да исплетем шал, капу или чарапе и то ме је испуњавало. Док сам била на породиљском боловању извезла сам много кошуља и добро их уновчила. Тада је то било популарно. Ипак, у сеоском домаћинству увек има неког рада… Чак и када је жена запослена, њене обавезе у кући и домаћинству нико не преузима. Чекају је кутлача и варјача, гладна чељад, штала и њива и у таквим околностима је много тешко издвојити време за неки хоби. Иако се супруг и ја и даље бавимо пољопривредом, откад сам у пензији, имам више времена за ручни рад, посебно током зиме, јер тада нема послова у пољу – објашњава Загорка, одлучна и стамена Драгачевка, која се не плаши било каквог рада, без обзира да ли је реч о берби малина, купина, купљењу шљива, копању у њиви, јер је све то годинама постизала паралелно са радом у фирми.
Зага најчешће ради џемпере и прслуке по поруџбини, од готовог предива или вуне. Наравно, како истиче, квалитетнији су и дуготрајнији они вунени. Да би вуну уредила мора да иде у Ивањицу, јер се тамо налази најближа вуновлачара. Посао јесте захтеван, узима много труда, стрпљења и времена, што би требало да се укалкулише у цену производа и донесе много више новца. Ипак, како истиче, у Србији такав сценарио још увек није остварљив, јер не постоји довољно развијено тржиште за ову врсту робе. Без обзира на то какве су цене ручног рада, ова вредна и вешта Драгачевка увек на прво место ставља њихов квалитет и задовољство својих муштерија. Када плете зимске чарапе, практикује да сама припреми вуну, да је уреди, опреде и препреде, јер жели да чарапе буду тврђе, дуготрајније за ношење.
Ова вредна Драгачевка плете и прекриваче и то од вуне коју је сама припремила. За такву робу, како истиче, има више муштерија. Вунени прекривачи су посебно актуелни у овом периоду године и на њима може лепо да се заради, али њихова израда захтева и време и умеће. Обиман је то посао, али онај ко воли да се тиме бави не броји утрошене сате, већ ужива у чаробном царству боја и шара.
НИЈЕ СВЕ У НОВЦУ…
Како истиче наша саговорница, никада није имала претензију да се од свог ручног рада обогати, нити би то било могуће у овом савременом, потрошачком друштву, у коме многи не знају да цене ручно израђене предмете, било да су одевни или за декорацију кућног простора, иако се често диве њиховој лепоти. Због тога је много боље када ради по наруџбини. Било како било, ова умешна Драгачевка, која рукама ствара све што оком види, било да је реч о прслуцима, џемперима, везеним кошуљама, украсним шустиклама, столњацима, завесама или деверским пешкирима и те како је задовољна зарадом коју остварује. Од тог новца може да купи детерџент, брашно, пакет уља, кафу, шећер и остале најосновније животне намирнице, што, према њеном виђењу, представља велико растерећење за кућни буџет.
-Постоји интересовање за оваквом врстом производа и у нашој земљи, али су цене далеко ниже од оних које се постижу у неким другим земљама. Ипак, када имате своје муштерије, без обзира на договорену цену, увек има неке зараде. Кад све урадим све у кући и на имању, волим да седнем да читам књигу или да узимам у руке ручни рад. Док плетем, предем или везем, психички се одмарам и друга ми релаксација не треба. За мене ручни рад је увек представљао велики изазов, посебно у ситуацијама када почињем нешто по шеми из новина. Када је реч о новцу, ручни рад ми увек донесе понеки динар као драгоцени додатак мојој пензији. Успела сам да помирим задовољство и корист иако то у старту нисам намеравала – објашњава Зага, док поносно показује своје ручне радове.
ОД ПРОДАВАЧИЦЕ ДО ГЕРОНТОДОМАЋИЦЕ И ПЕРСОНАЛНОГ АСИСТЕНТА
Загорка је радила у трговини, по занимању је продавачица, много времена је провела у пољопривредним задругама, па чак и хладњачи, да би се на крају нашла у улози геронтодомаћице и персоналног асистента, где се одлично снашла. Како истиче, то је за њу био велики изазов и ту је дефинитивно пронашла себе, јер је од када зна за себе волела да помаже људима, посебно деци и старима. Посебан утисак на њу је оставио посао персоналног асистента.
Од када је постала чланица Удружења сеоских жена Драгачева, Зага сматра да је освешћенија и економски снажнија. На дохват руке су јој едукције, бројне манифестације у Србији које посећује, где заједно са осталим чланицама Удружења излаже своје производе, што јој у значајној мери олакшава пласман ручних радова.
В. С.
