Kada neko kao Zagorka Pantelić preko svojih pleća prenese ceo jedan vek, život može delovati i kao teret. Ali ova krepka starica, koja je na Svetog cara Konstantina, 3. juna, napunila okruglih sto, to čudo koje zovemo život, čini se, nosi kao dva krila. Okružena pažnjom i ljubavlju svojih najmilijih, koji su joj priredili slavlje vredno tih godina, Lika, kako je zovu svi, pa i najmlađi potomci, radovala se svakoj lepoj reči i poklonu.
Sa čašicom rakije, pored velike rođendanske torte, nazdravlja slavljenica, radosno gledajući oko sebe.
– Brzo je prošlo ovih 100! K`o vetar kad dune… Ali srećna sam i presrećna što sam doživela da se u ovim godina moji voljeni okupe oko mene. Dok sam mogla, radila sam i nije mi bilo teško. Trčala sam i kad me ne zovu da pomognem u setvi i žetvi. Od svađe, i tuđe, bežala sam, prkos nikom nisam činila, a šalu sam volela. Uvek sam bila umerena u jelu – zbori na pitanje o tajni svoje dugovečnosti Zagorka, mudro i strpljivo.
V. Trtović
Celu reportažu pročitajte u novom broju „Čačanskog glasa“
