ЗАБЛУДА О ВАСИ ПЕЛАГИЋУ (други део)
ПИШЕ: Вероучитељ Ђорђе Чоловић
Образложење сабора било је више него јасно, правити партије међу чиновницима значи правити их међу народом, а свештеници партијаши још више деле народ у ова тешка времена. Овом одлуком, под претњом изопштења и рашчињења, запрећено је свештенству и клирицима уопште. На 12. август 1871. године изашао је Проглас првих социјалиста. Иницијатива Јована Марковића била је да се свим манастирима и црквама одузму добра и имања и да се ту населе сељаци, а да се остави само 6 манастира и да ту буде таман довољно монаха. Интересантно је да се међу потписницима, при самом врху Прогласа налази име Васе Пелагића. Тада је осуђен од стране цркве али се није превише замарао повиновањем одлукама Духовног суда.
Свој потпуни одлазак из цркве образложио је и представио у својој Посланици Богу или предлгог побожним народима. Васа је мало пре Посланице 7. 9. 1890. године протеран из Србије због књиге „Дужност владе и власти“ у којој је увредио краља Александра. Али, у Посланици из 1892. Васа оштро критикује црквену власт:
„Ако ли ти баш, драги Боже, пошто пото хоћеш да имаш на земљи и богомоља и њихових мантијаша и украса, онда за такво парадирање треба сам да спустиш, готове и са целим утварима и шаренилом, богомоље одозго с неба у свако село и варошко насеље, и да редовно плаћаш и издржаваш све мантијаше и кирију на плацеве црквене и портине да плаћаш. Јер понижење је да сироти народ гради свемогућем Богу домове и богомоље, да у њих набавља некорисне и развратне шарене украсе, па још уз то да слуге Божје, мантијаше, издржава, који ти ласкају и парадирају.“
Митрополит Михаило је у неверици читао шта пише и проглашава доскорашњи богослов, учитељ, ректор и архимандрит. Сабор га је исте године осудио, али у одсуству, пошто је Васа био у изгнанству. У споменутом Прогласу, Пелагић је у 23 тачке јавно нападао цркву, јерархију, каноне, традицију… Из цитата закључујемо да је његово излагање оставило много трага на потоњу историју нашег народа, није се тако давно збила комунистичка тиранија из периода након Другог светског рата када се све ово применило у пракси. Вера је за Васу представљала ништа више него веру у којој Бог не тражи ништа од нас, веру у којој нема богомоља, нема мантијаша нити лакрдијашких церемонија.
Након што се, коначно, на кратко вратио у Србију 1895. године, ухапшен је и изведен на Духовни суд којим је председавао митрополит Михаило Јовановић. Изведен је на недељну Литругију у Саборну цркву где је прочитано да је нарушио каноне устајући на духовну и црквену власт, да се бавио духоборством и да је отишао у преступ против цркве који је неопростив, јерес и раскол. Оптужен је за политичко и антицрквено ангажовање, напуштање клира и остављање монашког завета без благослова. Пелагић је све време стајао у мантији коју су му претходно обукли и смејао се, као поседнут. Овакав је био његов чести наступ у судницама. Приликом сваког судског процеса трудио се да се из улоге оптуженог трансформише у улогу тужиоца, међутим, то му није успело и овај пут. Након што му је прочитана пресуда, јавно му је скинута мантија и истеран је из цркве и доживотно одлучен из Заједнице.
Недуго потом ухапшен је и одведен у лудницу у којој је провео извесно време, одатле је пребачен у затвор у Пожаревцу, где се и упокојио 1899. године.
Посматрајући ово, кратко, изложење не можемо а да не приметимо клицу која се касније развила у невероватно велики плод мржње и црквеноборства које је социјализам утро комунизму који је задесио Србију. Неретко се дешавало да се поједини монаси отпаде, отпадну од цркве, напусте завете и оду из манастира. Васа Пелагић је нама интересантан зато што је у цркви заузимао важно место као ректор Босанско-бањалучкe богословије и архимандрит Српске Православне Цркве. Његови иступи штетили су цркви у много већој мери него његове увреде које је адресирао на владајућу династију Обреновића.
Несрећни Васа остао је, попут велике мрље, у историји Српске Православне Цркве. Интересантно је да данас ретко ко зна за Васу Пелагића као за човека који је црквеноборачки иступао. У историји је претворен у народног лекара. До замене теза дошло је витоперењем историје и историјских околности услед политичких прилика које су задесиле нашу државу. Управо је такав систем политичког уређења променио историјску улогу Васе Пелагића и на тај начин се наругао свим црквеним властима које су га осудиле.
Своје завете и припадност цркви Васа је злоупотребио на најнечаснији начин, издајом. Интересантно би било видети какви би били његови поступци да је живео у периоду у току и после Другог светског рата када су његове идеје добиле крила и спроведене у праксу.
