Воћарски крај од давнина је један од синонима за Чачак и околину. По томе нас препознају и знају, не само у Србији и овом делу света. Велику заслугу за то има Институт за воћарство из Чачка. До сада су признате 44 нове сорте разних врста воћа, настале у овој научно-истраживачкој установи, од којих многе у називу имају придев чачанска. Институт је произвео чак 18 нових сорти шљиве, пет крушке, три брескве, по две сорте јабуке, кајсије, трешње, вишње, три сорте малине, по једну сорту дуње, јагоде, купине и црне рибизле.
Како су настајале ове сорте, које су њихове одлике, како их треба гајити, за шта су погодне, о овим и другим важним и занимљивим темама у серијалу „Чачанског гласа“ говориће стручњаци, познати воћари и прерађивачи из целе Србије.
НИШТА, ИПАК, НИЈЕ СЛУЧАЈНО
Познато је да су у чачанском крају још у доба Немањића гајене разне сорте јабука, крушака, шљива, па чак и питомог кестена! На месту садашње локације Института још 1898. године формиран је Воћно-лозни расадник, међу првима у тадашњој Краљевини Србији.
Како каже др Дарко Јевремовић, вршилац дужности директора Института за воћарство, са оплемењивањем и стварањем нових сорти различитих врста воћака кренуло се крајем четрдесетих година прошлог века, врло брзо након оснивања. Тада је Институт био прва и једина установа у послератној Југославији која је започела стварање нових сорти, са циљем унапређења воћарске производње.
– На пољу селекције и оплемењивања воћака Институт је у протеклом периоду произвео око 200.000 хибридних сејанаца. Од овога је издвојено преко 200 перспективних хибрида, од којих су Комисије за признавање сорти и подлога признале и увеле у регистар 44 нове сорте – наводи др Јевремовић.
И прва нова сорта, призната у СФРЈ, створена је управо у Институту 1959. године. Била је то сорта јагоде, под називом 45/7, која је у то време показала добре резултате као рана и родна сорта за употребу у свежем стању, смрзавање и прераду. Након тога, признате су и друге квалитетне сорте различитих врста воћака, а неке од њих, посебно шљиве, налазе се на сортним листама и успешно се гаје не само у Србији, већ и у многим земљама Европе.
НОВЕ СОРТЕ ШЉИВЕ ПРОНЕЛЕ ИМЕ ЧАЧКА
Шљивици су, заиста, били и остали заштитни знак чачанског краја. Зато није случајно што је ово воће од почетка било у фокусу интересовања стручњака. Још крајем педесетих година прошлог века селекционери Института укрштали су тада доступне сорте и стварали нове хибриде које су испитивали у наредних деценију и по.
Један од незаобилазних „родитеља“ у стварању нових сорти била је пожегача, каже др Јевремовић. Као резултат вишегодишњег рада, Комисија за признавање сорти је 1975. године донела решења о признавању првих сорти шљиве. Биле су то чачанска рана, чачанска најбоља, чачанска родна, чачанска лепотица и чачански шећер.
– Прве четири сорте су, захваљујући свом квалитету, пронеле име Чачка широм Европе и света. Не постоји научна и стручна институција било где у свету, која се бави шљивом у било ком аспекту, а да „не скида капу“ када се помену чачанске сорте шљива – истиче наш саговорник.
Након наведених, признате су и ваљевка, јелица, валерија, милдора, тимочанка, боранка, крина, позна плава, златка, нада, дивна, петра и лана.
– Рад на оплемењивању шљиве у Институту траје непрекидно већ седму деценију. Дугорочни циљеви оплемењивања домаће шљиве (P. domesticaL.) су стварање нових сорти прилагођених агроеколошким условима умерено-континенталне климе. Нове сорте треба да су отпорне према ниским зимским температурама, позним пролећним мразевима и суши. Трајна је оријентација ка стварању сорти толерантних и отпорних према шарки шљиве (plumpox virus) и најчешћим гљивичним обољењима. Предност је потребно дати самооплодним сортама, редовне и обилне родности – објашњава др Дарко Јевремовић.
Од сорти које су створили стручњаци Института посебно се, по свом квалитету, издвајају чачанска родна и чачанска лепотица. Синоним су за шљиву врхунског квалитета чији се плодови користе за различите намене. Постоје милиони стабала ових сорти широм старог континента, посебно у средњој и источној Европи. Понеко стабло чачанских сорти засађено је и на другим континентима, па чак и на Новом Зеланду и у Америци. Истина, углавном, као експериментални засади. Чачанска лепотица је посебно заступљена у Немачкој и према званичним проценама, она чини око 30 одсто од свих сорти шљиве у тој земљи. Осим за производњу, чачанске сорте и данас се користе у хибридизацији и стварању нових у бројним научно-истраживачким установама широм света.
В. Т.
(У наредном броју писаћемо о чачанској родној)
НАЈВЕЋА КОЛЕКЦИЈА ВОЋНИХ СОРТИ НА БАЛКАНУ
По завршетку Другог светског рата, променом друштвеног уређења, почело се са оснивањем научно-истраживачких воћарских организација у виду завода или огледних воћарских станица. Међу првима у земљи, а на предлог инжењера Милисава Гавриловића, управника Воћног расадника у Чачку, Министарство пољопривреде НР Србије је 17. јула 1946. године основало Завод за воћарство и прераду воћа, са задатком да решава основну проблематику из области производње, заштите и прераде воћа, а посебно из области производње садног материјала воћака. Чачански Завод за воћарство је још од 1948. почео да прикупља и воћни сортимент свих умерено-континенталних воћака. Сорте и подлоге прикупљане су не само из Југославије, већ и из других земаља (Америке, Чешке, Пољске, Енглеске…) Како је забележено, за само шест година створена је највећа колекција воћних сорти на Балкану!
Извршно веће НР Србије је 25. марта 1961. године Институт прогласио републичком научном установом под називом Институт за воћарство НР Србије. Као и држава, ова установа је пролазила кроз различите трансформације и промене назива, а од 2006. носи данашње име – Институт за воћарство, Чачак.
