ВУНОВЛАЧАРА У ИВАЊИЦИ ОПСТАЈЕ СКОРО ВЕК
Пише Јелена Савић
Иако машина за обраду вуне подсећа на музејски експонат, и дан данас квалитетно ради у центру Ивањице. Од када ју је око Другог светског рата пустио у погон Миодраг Максимовић у објекту у свом дворишту, није прекидала рад. Умешне руке Миодрагове сестре Руже, која је најдуже пазила на вуновлачару, најзаслужније су за то. После њене смрти 80-тих година посао је преузела снаха Брана и са много љубави и пажње радила до своје дубоке старости. Помагали су јој синови Слободан и Тихомир када стигну, а од пензије практично воде посао.
-Вуновлачарство у нашој породици има традицију и дужу од једног века. Према подацима публициста, мој деда Тикомир је био једини вунар међу ивањичким занатлијама почетком прошлог века. Отац је потом набавио нове машине и поседовао две вуновлачаре, једну где је и сада у нашем дворишту, а друга је била на Сењаку. Шта се са том другом догодило није ми познато. Из прича знам да се некада могло лепо зарадити од ређења вуне. Било је толико посла да су људи, који су доносили џакове вуне на коњима, морали дуго чекати па и преноћити док се ваљање не заврши. Некада се није могао замислити живот без вунених одевних предмета. Сада нема ни оваца а ни старијих људи, па се вуна ређе доноси. Наиђе с времена на време неко са два, три килограма, па и нема неке зараде – прича Тихомир Максимовић.
Посла у вуновлачари се није либио и док је био судија па су га често муштерије препознавале и са задовољством упуштале у разговор док је прамен вуне прелазио са ваљка на ваљак, чешљао се, одстрањивале се примесе и не постане табла чисте вуне. Трајање поступка зависи каква се вуна донесе, да ли је опрана, очешљана или је као руно па мора бар два пута да се рашчешља до кудеље.
-Килограм се обради за неких десет до петнаест минута на овој машини коју покреће мотор од око пет киловата. То је индустријска струја, па је некада већи трошак него зарада. Иначе, сада наплаћујемо 400 или 450 динара по килограму ако је рецимо вуна шарена па треба да се изједначи. Вуновлачара је углавном активна од октобра до марта када нема радова у пољу. Људи су вуну редили за јастуке, јоргане, одевне предмете. Сада углавном за чарапе, прслуке, џемпере. Муштерије су Ивањичани, али има и оних који долазе из Ариља, Драгачева – каже Тихомир.
ОСТАЋЕ БАР КАО ЕКСПОНАТ
Максимовићи никада нису размишљали да свој породични посао напусте. Раније су имали конкуренцију чак две вуновлачаре у самом центру града, што је утицало на смањење обима посла. Али, то их није бринуло. Спој традиције и љубави према овом занату одржао се до данас. Иако је мало посла, охрабрује чињеница да се поново враћа свест о здравим производима. Како наводи Гордана, супруга Тихомировог брата Слободана који је највише ангажован у вуновлачари, оживљава и један од најстаријих заната – пустовање. Ваљањем и боцкањем вуне настају различити предмети уз помоћ игле, сапуна и воде- од играчака, накита, одеће, обуће, украса, па се отварају нове могућности за вуновлачарење које плени вредношћу, лепотом и топлином.
-Било је заинтересованих да је откупе вероватно за музеј, али нисмо пристали. Радићемо док можемо и док је потребно. Мало је вероватно да ће то наша деца наставити због природе посла којим се баве, али није немогуће. Свакако ћемо им оставити вуновлачару у аманет, па нек бар буде наш експонат – закључује Тихомир.
