Koliko je bolno prisećati se porodične tragedije u kojoj je zbog udbaša otac završio u duševnoj bolnici, siromaštva i gladovanja, progona onih koji su ostali odani Bogu pedesetih godina 20. veka „pod nebom ispražnjenim od Boga”, čulo se na predstavljanju knjige „Čovek je ono što prećuti” Radenka Nenada Ćurčića iz obližnjih Mršinaca. Pored autora, o ovom potresnom rukopisu saznajemo iz pera recenzenta dr Vladimira Dimitrijevića.
Momčilo Nastasijević je rekao da je Istina kod onih koji bi, da se može, najradije ćutali. I stalno je isticao da se može i mora progovoriti iz ćutanja, jer tek tada je odsudno i nasušno. To se moglo videti u galerijskom prostoru čačanskog Muzeja, u kome je, u okviru programa koji organizuje Ogranak Vukove zadužbine u Čačku, predstavljena knjiga Radenka Ćurčića (vozača kamiona, taksiste, veroučitelja, turističkog vodiča, prevodioca s francuskog i, odnedavno, pisca ), „Čovek je ono što prećuti“. Bilo je to 14. oktobra 2020, na Pokrov Majke Božje (i Bog ima Majku, kaže naš narod), a na predlog delatnice na Vukovom tragu, književnog kritičara Danijele Kovačević – Mikić. Oca piščevog su, kao i stotine hiljada Srba, u Aprilskom ratu 1941. zarobili Nemci, i zlostavljali ga u konclogoru „Sandbostel“ za koji, donedavno, nisu hteli da priznaju da je bio logor. Po povratku iz ropstva, otac se našao na udaru lokalnog udbaša, pa je, u samoodbrani, nasrnuo na zlostavitelja. Zbog „drskosti“, čoveka su, zdravog, odveli u duševnu bolnicu, da ga sin više nikad ne vidi. Piščeva pobožna majka Novka, koja se kasnije upokojila kao žička monahinja Jelisaveta, podizala je decu nadničeći i Bogu se moleći. Siromaštvo Novke i Radenka, koje je zimi tražilo jabuke pod snegom, jer nije bilo ničeg drugog za jelo, bilo je, kako pisac reče, mistično… I, naravno, porodica Ćurčić mogla se oslanjati samo na pomoć Onoga Koji, kako svojevremeno reče otac Sava iz Vaznesenja, Jedini voli mučenike i sirotinju; On im je slao pomoć preko pobožne Draginje Timotijević i manastira kakvi su Preobraženje, Sretenje, Ravanica.
Biti pobožno dete okruženo netrpeljivošću antiteističkog režima nije bilo nimalo lako. Pitanje je da li je taj krst za dečija pleća. Ali, život se živi, po blagoslovu Tvorca života. I pobeđuje, makar kroz oganj i vodu, jer je utemeljen u Onome Koji Jeste. Ćurčić, kao mladić, odlazi u Francusku, kao mnogi naši patnici za koje, u „samoupravnom socijalizmu“, nije bilo ni hleba, ni nade. Francuska, iz svojih interesa, guta radnu snagu koja joj je potrebna da sebe diže i nadgrađuje, a naš narod živi u zgradama namenjenim rušenju i jedva krpi kraj sa krajem. Neke od stranica koje je autor knjige napisao o svojim sapatnicima podsećaju, po snazi, na Orvelove opise života plonžera, perača sudova i fizičkih radnika u pariskim restoranima. Sam Zapad, ma koliko spolja uređen, bolovao je od bolesti koja je davila i SFRJ – one bolesti koju je Niče nazvao nihilizam, i koja je osetljive zapadne duše, site i situirane, uprkos svemu, vodila ka samoubistvu.
Potonja priča ove knjige je povest o nalaženju očevog traga, traga onog oca koga Nenad Ćurčić nije zapamtio, i koga je, na razne načine, sanjao, tražeći ga u sebi. Uspeo je da dođe do očeve fotografije (nije znao ni kako izgleda), i da oživi pokojnog stradalnika u, kako bi Hamlet rekao, „oku svog uma“. Srećan kraj, ali na način srpske tragičnosti.
Knjiga „Čovek je ono što prećuti“ dragocen je prilog čuvanju čoveštva u naše raščovečeno doba.
Vladimir Dimitrijević
