Да ли је ико могао да претпостави како ће један тек пунолетни момак пристигао из Краљева са коврџавом риђом косом, налик на неку рок звезду тог доба (нпр. Џимија Хендрикса, прим. аутора), оставити такав траг у чачанској кошарци? Своје противнике је излуђивао прецизним шутевима левом руком, дриблинзима, духовитим решењима у нападу. Није досегао оне највеће кошаркашке висине првенствено због своје нарави, а за себе каже да је “бунтовник са разлогом”. Ипак, свестан је својих грешака и лоших избора који су га скупо коштали. Овако би се у најкраћем могао описати Драган Арсић (1955), човек чије име оне носталгичне увек подсети на нека “стара добра времена”.
У редове “Борца” долази из краљевачке “Слоге” 1973. године на наговор Николе Мишовића.
– Рекао ми је дођи и покушај, па ћемо да видимо шта ће се десити. Његов позив представљао је за мене част, јер наћи се у клубу у коме наступају Мишовић, Пурић, Дробњак за сваког од нас из овог дела Србије био је сан – овако започиње своју причу Арсић.
Тај прелазак није био без проблема. И у овом случају појављује се чувена реч ИСПИСНИЦА. Краљевчани му не дозвољавају да напусти њихове редове. Ипак, на крају долази до “трампе”, јер Кићановић одлази у “Партизан”, а Арсић добија дозволу да заигра за “Борац” без казнене паузе од две године.
– Нисам од почетка могао да се навикнем на нову средину. Био сам јединац и тешко ми је пао одлазак од куће. Зато сам сваку прилику користио да одем код родитеља и једем оно што ми мајка припреми – присећа се како је било тих првих месеци у Чачку.
ШТА ЗНА ДЕТЕ ШТА ЈЕ 50 ПОЕНА
Брзо је скренуо пажњу кошаркашке јавности на себе. Са 19 и по година одиграва утакмицу која га је винула у кошаркашку орбиту. У халу крај Мораве новембра 1975. године, сезона 1975/76, долази сплитска “Југопластика”. Упркос телевизијском преносу на трибине не може да стане ни игла. Публика је у трансу, јер Арсић не зна за промашај. Нанизао је 50 поена, а “Борац” остварио победу 105:97. Милиони гледалаца широм некадашње земље имали су прилику да виде чудо од играча.
– Код мене није било ни треме ни притиска због преноса утакмице. Нисам размишљао о томе и није ми био битан број постигнутих поена. Увек ми је било важно да екипа победи, а не ко ће колико пута пробацити лопту кроз обруч – објашњава Арсић и истиче да је већ у првом полувремену “зарадио” четири личне и да му је тренер Никола Мишовић говорио да се како зна и уме “сачува” пете, јер у тиму није било Радмила Мишовића и Обрада Шаранчића.
Против “жутих” је пружао добре партије. И у Сплиту им је те сезоне за полувреме дао 29 поена иако је за њега увек био задужен тада најбољи одбрамбени играч лиге Дује Крстуловић, који би са својим физичким квалитетима био равноправан и са данашњим играчима.
“БОРЧЕВИХ” 12 СЕЗОНА
Иако је, како каже, намеравао да у Чачку остане сезону, две у клубу са Западне Мораве био је до одласка у иностранство.
– Једноставно, кад ког би се указала прилика да одем нису ме пуштали. “Југопластика” ме тражила већ 1975, наредне године љубљанска “Олимпија”. Кићановић ме звао у “Партизан” 1980. То је била последња понуда, јер након ње одједном добијам позив да одем на одслужење војног рока. Тадашња пракса је била да се спортистима одлазак у војску одлаже до 27. године и после ње би стицали право да каријеру наставе у иностранству. Како и зашто је дошло до тога да одем са 25 година, када сам био у кошаркашком зениту, није ми јасно – са великом дозом горчине наставља Арсић своју причу.
Војни рок служио је у Пули и истиче да је тамо био срдачно примљен. Старешине су имале разумевање за његово бављење кошарком, нису му правиле проблеме да тренира колико год жели, а имао је и кључ од спортског центра “Мирна”. Ипак, пауза је учинила своје и више није био занимљив за остале клубове.
– Уверен сам да би мој живот отишао другим током да су ме пустили да одем. Клупски руководиоци су ми стално говорили да не могу да идем кад и где хоћу, увек ме подсећајући на који начин сам дошао из “Слоге”.
Присећа се да је свака сезона била стресна, јер је увек вођена борба за опстанак. Изузетак је била 1978/79. када је освојено пето место, али је већ наредне изгубљен прволигашки статус.
– Имали смо сјајне играче, али је све некако остало недоречено. Играли смо у грчу, јер је свака утакмица била „бити или на бити“, нарочито код куће. Зато је у мени остала некаква празнина, јер су нам недостајали значајни резултати. Мислим да је разлог томе што нисмо имали право крило и правог центра у екипи. Сваки бољи клуб је имао пар одличних играча испод коша. Рецимо, у ОКК „Београду“ били су Кнежевић и Жижић, Мацура и Јерков у „Југопластици“, Фарчић и Марић у „Партизану“. Не памтим да је неко од наших центара неком играчу „ударио банану“. Кад би нам противник „пробио“ прву линију одбране скоро увек би постизао поен – овако размишља и самокритички додаје да његова игра у одбрани није била на завидном нивоу.
Истиче да је публика у Чачку посебна прича. Пружала је безрезервну подршку играчима и била „шести играч“. Осим тога, уз задарску, важила је, а то је и данас, за кошаркашки најобразованију.
ДАР ОД ПРИРОДЕ И РАД
За своје умеће на паркету захвалан је природном осећају за шут и игру у целини, али да није марљиво радио те квалитете не би могао у потпуности да искаже.
– Стицајем околности са својих 188 сантиметара играо сам на позицији крила! Бекови су били Мишовић и Пурић. Упркос томе често сам преводио лопту и нисам имао никакав страх од тога.
Захваљујући сјајној физичкој конституцији контролисао је скок шут и знао често да ухвати лопту под кошем. Брзо је расуђивао шта ће урадити са њом, тако да је имао и завидан број асистенција.
– Дриблинг користите само у три ситуације: да остварите бољи угао кад улазите под кош, да би сте шутнули из повољније позиције или остварили асистенцију – износи своје виђење кошаркашке игре.
Истиче како играч мора на тренингу и утакмици да да максимум и ако после тога не осети умор, онда сигурно није уложио целог себе.
Своју склоност да направи и неке потезе који се тренерима нису свиђали објашњава жељом за надигравањем и изненађивањем противника. Једно код њега никад није довођено у питање. Жеља да публици пружи најбољи доживљај, јер није лепо кад ти она звижди. Притисак никад није осећао, а сећа се да је било играча којима су се пред утакмицу знојили дланови или су се тресили, а неки би у свлачионици гледали само у једну тачку.
ОДНОС СА АЦОМ НИКОЛИЋЕМ
Током каријере сусретао се са великим бројем тренера. Никад не заборавља да истакне колико је на њега позитивно утицао Никола Мишовић. Мишљења је да играчи праве тренере, али да они толико могу да утичу на играче да је то невероватно. Помиње његов однос са Александром Николићем за који каже да није био најбољи, јер су се супротставила два карактера.
– Увек је имао неки „пик“ на мене. Сећам да смо на једном тренингу радили вежбу „један на један“. Како постигнем погодак он уведе још једног играча да ме чува. Тако дођем у ситуацију да испред мене стоји шест играча у одбрани. Опет постигнем кош и потом му се обратим речима да ће се од наредне сезоне играти „шест на шест“. Онда напустим тренинг – износи ову ангдоту која много тога говори о њиховом односу.
Истиче да је Профу (Александра Николића) занимао само резултат и ништа сем тога, за разлику од Цоње Копривице који се бавио и решавањем проблема играча ван терена.
(НЕ) ИГРАЊЕ ЗА РЕПРЕЗЕНТАЦИЈУ
Упркос таквим квалитетима рапрезентативни дрес обукао је током 1976. и 1977. само 14 пута, играо за „Б“ селекцију, и том приликом постигао је 128 поена. То објашњава не само жестоком конкуренцијом, већ и тиме да није имао неког да стоји иза њега.
– Тада није било менаџера, већ су клубови били ти који су препоручивали играче. Сећам се да ме је у неколико наврата Слободан Пива Ивковић питао зашто се не одазивам на позиве за репрезентацију, а ја одговам да ме нико није ни тражио. После сазнам да су слани одговори како сам повређен или болестан. Осим тога, Матан Римац ми је једном приликом рекао да се у репрезентацију улази само ако си члан неког „јаког“ клуба. Позиван сам на неке утакмице, али сам више седео на клупи. То нисам желео, јер се тако губи самопуздање – објашњава Арсић.
ЖИВОТНА ГРЕШКА
Са „Борцем“ се растаје 1985. године. На позив пријатеља одлази у Шведску и каже да је тиме начинио животну грешку.
– Било ми је доста свега и само сам желео да одем. Било где, кад ми већ нису дали да идем у Француску или Италију. Одлазак у земљу хокеја био је тоталан промашај. Наступао сам до 1989. године, с тим што сам последње две био играч и тренер. Кад се та епизода завршила вратио сам се у Чачак. Желео сам да радим у „Борцу“, али нисам био добродошао. Сматрали су ме бунтовником и „црном овцом“. Тако се завршила моја кошаркашка прича.
Без обзира што се Драган Арсић није снашао на животном путу препуном препрека и изненађења, једно му се не може оспорити, а то је виртуозност у игри између кошева. Пленио је спортском дрскошћу, храброшћу и играњем без икаквог компромиса. На терену никог није признавао и није имао узоре. Био је и остао свој.
Фото: архива саговорника
Припремио Владимир Дуба
