СТАРИ ЧАЧАК „ОЖИВЕО“ ПРОТЕКЛЕ СУБОТЕ „НА КАЛДРМИ“
Прва национална Престоница културе кроз сегмент „Чачанске родне“ посвећен догађајима „На калдрми“, својим мултимедијалним програмом „Корзо и пијаца успомена“, оживела је стари, предратни грађански Чачак кроз, готово, целодневни програм, у суботу, 20. маја, од 12 до 22 часа. У оквиру неколико целина, током лепог мајског поподнева, на Градском шеталишту, Градском тргу, хотелу „Београд“, Галерији „Рисим“ евоциране су успомене на некадашње чачанске кафане, шетње корзоом, први биоскоп, војводу Степу… Организатори програма били су Народни музеј Чачак, „Морава“ театар и Удружење „Наше дрво“.
„ВЕЛИКА ПИЈАЦА“ – НОСТАЛГИЈА И РОМАНТИКА
Програм је започео „Пијацом успомена“ на Градском тргу, месту где је некада била Велика пијаца. Организатор и реализатор овог програма било је Удружење „Наше дрво“ из Чачка. Овај романтични део старог Чачка нашао се на тезгама, које су поставила и друга удружења, Коло српских сестара, Завичајно друштво „Чачани“, антиквар Дуле Југовић. Оживеле успомене су размењиване, продаване су старе разгледнице, грамофонске плоче, сличице, албуми, значке, антикварни предмети и фотографије, ручни рад, одевни комади…
КАФАНЕ СТАРОГ ЧАЧКА
Ивана Ћирјаковић и Снежана Шапоњић Ашанин, етнолози чачанског Народног музеја, ауторке читавог пројекта, осмислиле су програм сећања на живот Чачана до 1940. године, тј. до почетка Другог светског рата. Оне су и ауторке изложбе фотографија старих чачанских кафана у дигиталној и штампаној форми, које су постављене на паноима поред Градског трга и на лед екранима на корзоу.
– Направили смо уличну галерију на шеталишту поред Културног центра у Улици жупана Страцимира, која ће ту остати до 20. јуна, где ће моћи да се виде слике, текстови, разни плакати који су красили наше некадашње кафане, којих је Чачак имао велики број. Познато је да је двадесетих година 20. века, према неким списима из Историјског архива, било неких 40 објеката који су се бавили угоститељством, кафана, механа, хотела. Од тих старих кафана остали су нам још „Цар Лазар“, „Белви“, хотел „Београд“, односно, некадашњи хотел „Крен“… Ту смо приказали кафану не само као места где се људи окупљају да попију пиће или нешто поједу, већ и као својеврсне установе културе, у њима се одвијао читав јавни живот града, од састанака удружења, политичког живота, различитих забава, представа, балова, филмских пројекција … – каже за „Глас“ Ивана Ћирјаковић, музејски саветник, једна од организаторки читавог програма.
ДЕФИЛЕ ГРАЂАНСКИХ НОШЊИ
Градским тргом и шеталиштем пролазиле су девојке и младићи обучени у градске ношње од краја 19. до модела из шездесетих и седамдесетих година 20. века, када је корзо био популаран и где се, заправо, одвијао друштвени живот младих.
– Цео програм је замишљен баш тако да нас подсети и на то како је некад изгледао корзо, шетња на корзоу…Урадили смо и костиме које носе девојке из „Абрашевића“, чачанске Гимназије, КУД „Дуле Милосављевић Желе“, деца из града, волонтери… Костими су рађени по аутентичним хаљинама из тог периода, урадили смо и неколико оригиналних, неке смо позајмили из нашег Музеја, нека из Музеја из Крагујевца, заправо сами експонати се не могу носити, па смо радили копије и наравно, КУД „Абрашевић“ има ту градску ношњу, тако да су се и они укључили – наводи наша саговорница, етнолог Ивана Ћирјаковић, која је заједно са колегиницом Ашанин, била задужена за израду копија и органзацију дефилеа.
Да би сачували успомену на тај период и овај догађај, организатори су на Градском тргу направили и поставку амбијента некадашњег фотографског студија, где су посетиоци могли да се фотографишу у фиксираним костимима грађанске ношње.
ДРАМСКИ ВРЕМЕПЛОВ – ЧАЧАК ИЗ ПРОШЛОСТИ
Чачак у прошлости представљен је кроз три драмска приказа у режији Владимира Јоцовића. Кроз кратке позоришние комаде оживљене су личности које су оставиле трајан печат у историји нашег града, а отеловљен је и изглед старог Чачка. На сцени Градског трга, односно, Велике пијаце из 1941. године, изведен је комад под називом “Са дрвеним мачем“, по мотивима драме „Путујуће позориште Шопаловић“ Љубомира Симовића.
На балкону некадашњег Хотела „Крен“ евоциран је период из 1925. године и лик војводе Степе Степановића, приказани су кроз одломак „Шах мат“, који је део представе о славном војводи аутора Миљана Губеринића, док су 1960. године представљене кроз личност сликара Богића Рисимовића Рисима на платоу испред истоимене Галерије. На 1934. годину и објаву да „поново ради биоскоп“ подсетио је добошар који је публику позивао, као некада, на пројекцију филма у Хотелу „Крен“.Потом су млади из „Абрашевића“ играли градске игре, а заиграо је и дечји КУД „Бамби“.
Учесници и реализатори ових приказа били су глумци: Дејан Цицмиловић, Милош Пантић, Аврам Цветковић, Тодор Трифуновић, Дуња Милијановић, Ивица Тодоровић, Миљан Губеринић, Владимир Јоцовић и чланови „Морава“ театра. Техничка подршка овом комаду били су Недељко Вучићевић и Зоран Петровић.
РИСИМ, СЛИКАР КРОЗ ВРЕМЕ
Занимљив сценски приказ одигран је испред Галерије “Рисим” у коме се Богић Рисимовић Рисим “обраћа” гледаоцима, “објашњава” им своје виђење уметности и укратко “препричава” како је текао његов уметички развој.
– Моћ уметника је надчовечна и лежи у његовој слободи. Мени нико не може и не сме да забрани да прикажем Чачак онако како га ја видим. Могу куће да пребацим са једне стране улице на другу, могу конак Јована Обреновића да поставим тик уз гробље, Овчару и Каблару да заменим места, живе да сахраним, а мртве да вратим међу живе – овако је описао Рисимово поимање сликарског стваралаштва аутор текста Миљан Губеринић.
Београдски глумац Ивица Тодоровић био је убедљив у улози Рисима и оставио јак утисак на публику.
– Текст сам добио пре два месеца и имао времена га савладам. У међувремену је дорађиван, а прикупљен је видео и аудио материјал који ми је, уз казивања његових савременика, помогао да га што верније прикажем – појасно је неке детаље рада на представи Тодоровић.
Од Рисимове смрти прошло скоро 37 година, а његова дела настала пре више деценија и данас са подједнаком пажњом привлаче пажњу.
– Драге колеге, не кажем да награде не пријају. Пријају, али оне нису коначан израз ваљаности и успешности у раду. Ако ваши радови буду трајали деценијама, вековима и онима после вас, онда сте успели. Надам се да сте ме разумели, јер ако јесте, онда сте схватили суштину уметности и стварања – овако је Губеринић осмислио Рисимово обраћање студентима Факултета примењених уметности на коме је извесно време предавао.
ПОНОВО У БИОСКОПУ “КРЕН” – КАО НЕКАД…
Прва биоскопска представа у нашем граду била је у Хотелу “Крен” (данас “Београд”), па је то здање касније служило и као биоскоп. Као подсећање на то време, после 80 година, у ресторану Хотела “Београд” поново се завртела филмска трака. Додуше, не у правом смислу, јер живимо у време убрзане дигитализације. Приказан је филм “Грешница без греха” који је режирао Чачанин Коста Новаковић. О његовом животном и професионалном путу говорио је Александар Ердељановић, управник архива Југословенске кинотеке, а о самом филму каже:
– Снимљен је 1929. године, а биоскопски живот започео је наредне. Публика и критичари су га добро прихватили, јер се бави занимљивом темом о разлици живота у Београду, граду у коме се дешава много тога лошег, и питомог, патријахалног српског села. Деценијама смо поседовали црно-белу копију, а тек пре две године смо случајно пронашли ролну на којој су били недостајући кадрови у боји. На основу њих смо обојили цео филм, а сад је и нешто дужи због убачених кадрова.”
У башти хотела „Београд“, са сценографијом старе чачанске кафане, догодио се и концерт оркестра „Стари град“, чиме је у 22 сата и завршен овај носталгични времеплов кроз прошлост града на Морави, баш у време до кога је за пристојан свет и „трајао“ некадашњи корзо.
Зорица Лешовић Станојевић/Владимир Дуба
