ПРОСЛАВА 55 ГОДИНА ОД МАТУРЕ У ГИМНАЗИЈИ
Чувену чачанску Гимназију, 1968. године, завршило је 184 ученика, а прошле суботе, 20. маја, око 50 некадашњих ђака прославило је 55 година од матуре. Многи од њих су имали успешне каријере током радног века, а данас уживају у пензији. У генерацији су имали највише просветних радника, али и пуно успешних лекара, директора јавних установа и предузећа, не само градских, већ и државних, као и спортских функционера на нивоу Србије. Наравно, ни овом приликом нису заборављени професори и другови из генерације, који више нису међу живима и којима је минутом ћутања одата пошта. На скупу у Гимназији, “матуранте” је поздравио и њихов професор српско–хрватског језика Предраг О. Ћурчић, а исти, весели жамор чуо се и у вечерњим сатима у култном ресторану “Цар Лазар”, у коме су се некада окупљали стари Чачани.
Лола Чвркић, некадашњи дугогодишњи директор ЈКП “Комуналац”, истакао је да је ова генерација била једна од најбољих у школи, и да су сви ученици постали, пре свега, добри људи и успешни у својим професијама:
– Чачанска Гимназија је била изузетна у читавој некадашњој земљи, посебно у Србији, где смо добили право, истинско образовање, захваљујући коме су многи из ове генерације постигли сјајне успехе у својим професијама и постали људи за пример. Од професора који су нам предавали жив је само професор Предраг Ћурчић и, на наше задовољство, данас је са нама. Наше генерације су живеле у другом времену, у другом систему вредности. Млади данас мало поштују професоре и директоре, ми смо наше посебно уважавали. Памтимо директора Владислава Поповића Вапу, који је био “страх и трепет”. Али, захваљујући њему и професорима који су предавали нашој генерацији, ми смо постали добри људи. Чини ми се да смо и данас, после толико година, на посебан начин повезани. То је и даље право пријатељство.
На матурске прославе радо долази и Дара Ћусловић, некадашња директорка чачанске филијале Републичког фонда за здравствено осигурање:
– Ми смо генерација која се редовно састаје и негује дивне успомене на гимназијске дане. Радо се вратимо у школске дане, у време дивних дружења, искрених пријатељстава. Сећања живе.
Једна од ученица ове генерације Тијана Милетић (Луковић), како каже, има утисак као да средњошколски дани нису били тако давно, али ипак, време пролази, сабирају се године и успомене:
– Наравно, углавном се памте лепе ствари и то је добро. Несташлука је увек бивало, али то су биле симпатичне, духовите смицалице. Најлепша су била дружења и екскурзије. Памтим и вожње бициклама до Овчар Бање, а многи од нас нису имали бицикл, ја сам позајмљивала од комшије. Дивна су то била времена. Жао ми је што су данашње генерације (а вероватно ће бити и будуће) ускраћене за све лепе моменте дружења, које смо ми имали. Наравно, савремена технологија доноси доста доброг за развој друштва. Али, она има и пуно лоших страна, уколико се деци на време не објасни како је правилно користити и како не упасти у замке, а то би требало, не само родитељи и просветни радници, већ читаво друштво. Данас су промене брзе, ако не будемо ми господарили модерним технологијама, оне ће господарити нама.
И док “матуранти” у наставничкој канцеларији Гимназије оживљавају успомене, листајући “Чачански глас”, једне од најстаријих новина у Србији, које се неко од бивших ђака сетио да подели на прослави, Бождар Аврамовић са нашом екипом дели своја сећања:
– Веома ми је драго што сам дошао да се подсетим на те године и колико је Гимназија била важна, као “одскочна даска” за све нас, за мене посебно. Надам се да је школа успела да одржи некадашњи ниво, тако да и садашње генерације могу да уживају у стицању знања. Иначе, не знам да ли је то због “Престонице културе”, али чини ми се да Чачак данас изгеда много боље, него што га памтим. Изгледа врло, врло лепо.
Божидар Аврамовић је по завршетку Гимназије уписао Електротехнички факултет у Београду, а после неколико година рада у “Пупину” отишао у Америку. Тамо је завршио докторат и почео да ради у компанији “Џенерал Електрик”, а потом прешао у консултантску праксу, чему је посветио 40 година.
– Нема замене за добар рад. Моје искуство и са нашим, а и са људима из других држава и континената са којима сам сарађивао, је да сви који упорно раде, увек “испливају” на површину, чак и кад су околности врло тешке. Рад је најважњи, уз мало среће, наравно – нагласио је Аврамовић.
Н. Р.
Фото: Н. Р. и Иван Козодер
СЕЋАЊЕ НА ВРЕМЕ КАДА ЈЕ БИЛО НАЈЛЕПШЕ ЂАЧКО ДОБА
У име колектива Гимназије, садашњих професора и ученика, генерацији која је матурирала 1968. године, а посебно професору Предрагу О. Ћурчићу, добродошлицу је пожелео директор Иван Ружичић:
– Желим вам да се радо присећате времена када је стварно од колевке па до гроба, најлепше било ђачко доба. Данас радимо у времену када то више није тако. Ипак, Гимназија је једна класична, традиционална школа, није нам лако да одржимо некадашње вредности, али се боримо и чувамо углед школе, који сте ви и ваши професори годинама и генерацијски стварали. Надамо се да ћемо у томе успети.
Ружичић је подсетио да су у Спомен-соби, коју је колектив основао 2007. године, изложени вредни предмете из историје школе. Поред старих предмета које су оставили професори и ученици школе, ту је и Орден Светог Саве из 1937. године, као и Карађорђева звезда првог реда, коју је чачанска Гимназија добили прошле године за Видовдан.
“РАДУЈЕМ СЕ ШТО ВАС, ОПЕТ, ВИДИМ!”
– Кад човек зађе у позне године онда се пита да ли се понавља што је некада раније рекао генерацијама. Па, ипак, ја ћу поновити речи моје изванредне професорке која ми је предавала немачки језик, госпође Наде Арсенијевић. У Спомен-соби је њена биста, то је симбол легенде ове школе. Када је улазила на час госпођа Нада нам се обраћала речима: “Радујем се што вас видим”. А ја понављам те речи: “Радујем се што вас, опет, видим!” Желим да се вратите у некадашње време, да данас ишчезну све могуће бриге, да се вратите у некадашње снове, у некадашња надања, у некадашње лепоте. Желим да вам данашњи дан буде још једно богаћење ваших успомена – поздравио је “матуранте” професор српског језика и књижевности у пензији Предраг О. Ћурчић.
