ОНЛАЈН КЊИЖЕВНО ВЕЧЕ ИТАЛИЈАНСКОГ ПИСЦА МАРИЈА ЛИГУОРИЈА У ДОМУ КУЛТУРЕ
Представљен роман „САМО УБИСТВО“, издање „Лагуна“, 2019.
МАРИО ЛИГУОРИ: – Форма и суштина једног књижевног дела очигледно не падају с неба, већ су резултат мукотрпног рада… Тако нешто не може да направи „Италијан у Србији који воли сарме и подварак“, како су ме понеки описали. Пре ће бити да је то, ипак, дело једног писца… Можда још нисам напоменуо да сам некада студирао права, па ми је то помогло у писању… Можда ћу се тим студијама вратити кад одем у пензију, „ако Бог да“, што би рекли Чачани…
Ако могу школска настава, домаће и међународне конференције и бројни други послови везани за онлајн комуникације, зашто не би могло и књижевно вече? И то оно које се догодило синоћ у Дому културе, необично, иновативно, савремено… Глобалне мреже дозвољавају да сваког тренутка будемо у готово сваком делу света. Не чекајући онлајн књижевно вече, идемо му „онлајн“ у сусрет. Представљање новог романа „Само убиство“италијанског писца Мариа Лигуорија, наставника и преводиоца, доцента на Филозофском факултету и на Академији уметности у Новом Саду, где предаје италијански језик, осмислила је и саговорник му била Данијела Ковачевић Микић.
Према речима Гојка Тешића: “Наша књижевна сцена била би неупоредиво сиромашнија да се на њој није појавио Марио Лигуори.” Рођен je1976. године у Сарну у Италији. Дипломирао је на Универзитету у Напуљу, а мастерирао и докторирао на Универзитету у Новом Саду у коме живи и ради. Пише и на италијанском и на српском језику. Роман „Само убиство“, интригантног наслова, објавила је „Лагуна“ 2019. године.
ИТАЛИЈА, МЕДИТЕРАН, МАФИЈА…
О роману провокативног и двосмисленог наслова, детективској причи и менталитету Јужњака, указујући на богатство мотива и „улогу“државе у спрези са криминалом говорила је књижевни критичар Данијела Ковачевић Микић.
– Овај роман је инспирисан традицијом италијанског детективског романа, али било би погрешно свести га само на тај жанр, будући да је реч о вишеслојном делу које, осим узбудљиве криминалистичке фабуле, читаоцу, снагом Лигуоријевог несумњивог књижевног талента, дарује много више. Психолошки портрет главног јунака, инспектора Андреа Валеа, који се ухватио у коштац са напуљском Камором, једном од најопаснијих мафија на свету, омогућава аутору нешто што сам склона да одредим, без теоријског упоришта, као јо-јо нарацију. Наиме, ток мисли јунака, осим приказивања и анализе главне детективске приче исплетене и око убиства и око самоубиства (ефектно актуализовање графичког решења наслова), попут јо-јо играчке уме да одлута од централне теме и да јој се поново врати, обогативши је и медитативним пасажима о животу, нарочито раздвојености од кћерке која живи у иностранству, љубавним везама, еротским мотивима, менталитету Јужњака, разликама између малих и великих градова, историјским и легендарним мотивима, туризму, економији, друштвеним теоријама, медитаранској атмосфери, суициду, уз оштра запажања и ефектне кратке критичке коментаре о спрези државе и криминала, тендерском монополу и другим темама актуалним не само за Кампанију, већ и за све крајеве света – примећује Данијела Ковачевић Микић.
Поред регистра мотива и свих опажања уграђених у ткиво романа овог талентованог писца, Ковачевић Микић указује и на занимљиву форму, коју је неко одредио као телеграфску, али…
– Ја бих рекла да је реч о наративу који подражава, с једне стране, начин прикупљања и обраде података за досије, то јест, вођење инспекторске документације (кратке опсервације, кључни појмови, докази, везе, запажања и сл.), а с друге стране, поступке карактеристичне за писање сценарија и драматизацију дела, јасно је да је реч о роману који је знатно померио границе детективског жанра (који теорија књижевности одређује као тривијалну или комерцијалну литературу) ка врхунској књижевности.
СПОЈИО ДВА СВЕТА, ДВЕ КУЛТУРЕ
О свему више кроз одгворе на нека питања говори нам и сам писац.
Ваш досадашњи књижевни опус чине путописна и медитативна проза, збирке прича, романи различитих жанрова, а у Вашој биографији је наглашено да сте страствени путник. Значи ли то да Вам је дух немиран и да волите да путујете и кроз различите књижевне жанрове и форме?
–Истина је да сам човек немирног духа и да волим да путујем, али у овом случају сматрам да је форма изазов и излет у нову стваралачку авантуру. Ипак, без обзира на питање жанра, видим континуитет у свом стваралаштву, покушај да се створи један свет који врви од узбуђења и обрта. Писање је стварање аутора који читаоцу шаље поруку: „Види, ово би могло да се догоди.“ Писање је испитивање могућности језика и нека врста анализе људског понашања. Писање садржи наше страсти и радости, људско лудило, немилосрдност али и – блаженство.
Ваш матерњи језик је италијански, а Ви пишете, не само на граматички беспрекорном српском језику, већ сте даровани и префињеним осећајем за језичко-стилске фигуре и танане језичке обрте, што потврђује већ и сам наслов најновијег романа. Ипак, у биографији је написано да сте италијански писац. Да ли је Вама уопште важно одређење којој националној књижевности припадате и да ли писце уопште и треба на тај начин одређивати?
–Ако сам српски писац, то значи да сам у српску књижевност унео нове теме, али и нови језик, јер мој српски може само да буде другачији у односу на језик који чујемо и читамо. Ако сам, напротив, италијански писац, због чињенице да стварам на српском, сигурно нисам део неке веће скупине, јер нема много италијанских писаца који пишу на српском. Ипак, било да сам италијански, било српски писац, у оба случаја видим предност за себе, јер могу рећи да сам сачувао своју оригиналност и спојио два света, две културе, два народа. Ширио сам позитивне вредности, волим кад нам је лепо заједно. Зар је то мало? Мени је чак и превише за један живот, ако узмемо у обзир да сам човек из народа, јужни Италијан који непретенциозно жели да учини нешто лепо у страној земљи и за њу.
Годинама се говори о томе да ли сам италијански или српски писац. Доживели смо и расправе на књижевним вечерима између оних који тврде једно и оних који бране оно друго. Ја само могу рећи да ми је увек сумњиво кад неко жели да буде оно што није, јер у томе видим неки скривени интерес. Да бисмо гледали и волели Другог, уосталом, ми не можемо престати да будемо Ми. Једино ако је Други оно што ми нисмо, можемо заволети његов осмех, очи или памет. Ја нисам Србин, па зато волим српску културу и овом друштву желим дивну будућност.
Иако је у основи Вашег романа детективска прича, што би могло да га сврста у криминалистичку фикцију, он свакако не припада тзв. тривијалној књижевности у коју теорија књижевности сврстава литературу овакве фабуле. Ненаметљиво сте у детективску причу уградили и историјске и легендарне мотиве, и журналистику, и друштвено-политичке теорије (нпр. Хобс), и гастрономске и љубавне мотиве, и психоаналитички приступ, и лирску прозу којом успешно дочаравате атмосферу малог места у којем се одвија радња, али и Напуља, као Ваше сталне инспирације. Како сте се припремали за писање овог романа, да ли сте трагали за неком грађом или је Ваше досадашње високо образовање било довољан темељ да изнедрите овакву стварносно уверљиву, а вишеслојну причу?
–Ваше питање ми даје повод да још једном приметим да је детективски жанр, иако често потцењиван, заправо један од најстаријих. Овде у виду имам, рецимо, Медеју и Магбета: истина, тамо полиције нема, али зато постоји сплет детективских околности. Детективски жанр пружа прилику за анализу друштва, те сам на то мислио кад сам конципирао овај ноар. Сувише нас погађа утицај криминала и неправда коју он ствара да бисмо остали неми. Писање је, између осталог, реакција на животне догађаје, па у томе ваља тражити полугу овог романа.
Могућност да ме неко ко није прочитао моје књиге етикетира као аутора тривијалне књижевности представља не могућност већ реалност, јер се неки, такозвани, књижевни критичари у Србији баве искључиво или превасходно аутором, занемарујући при томе његова дела. Можда је неко на почетку, кад сам се тек појавио, видевши да сам Италијан, закључио да сам аутор такозваних „лимунада“. Међутим, мислим да је публика добро обавештена, и да би било, у најмању руку, неопрезно сматрати да се читаоци не разумеју у књижевност. Сетимо се шта је Андрић рекао кад је примио Нобелову награду: „Ниједна власт не може да натера народ да заволи неког писца.“ Форма и суштина једног књижевног дела очигледно не падају с неба, већ су резултат мукотрпног рада: у мом роману имамо неуобичајену ритмичку организацију реченица, алитерације, инкорпорирање латинског језика, алузије на филозофе и правнике, евоцирање негдашњих прилика, спектакуларно представљање географије коју роман такорећи оживљава, симболичну тежину животиња, алегоријски приступ итд. Тако нешто не може да направи „Италијан у Србији који воли сарме и подварак“, како су ме понеки описали. Пре ће бити да је то, ипак, дело једног писца.
Питамо, одакле грађа за роман“Само убиство“?
-Ако ме питате одакле грађа за роман „Само убиство“, извори су двојаки: с једне стране, они су у нашој стварности, која је, нажалост, често страшнија од самог романа, те, с друге, и у мом образовању. Наиме, можда још нисам напоменуо да сам некада студирао права, па ми је то помогло у писању, нарочито познавање Римског права и филозофије права. Можда ћу се тим студијама вратити кад одем у пензију, „ако Бог да“, што би рекли Чачани.
Зорица Лешовић Станојевић
Фотографије: Марио Лугуори
ОБЈАВЉЕНО
Лигуори је до сада објавио: путописну прозу „Снатрења“(Службени гласник, 2010), двојезичну збирку „Седам јесењих прича“/ Sette storie autunnali(Академска књига, 2013), књигу прича „Прва љубав“ (Лагуна, 2014), монографију „Vedi Napoli e poi muori: Напуљ у српским путописима од 1851. до 1951. године“ (Службени гласник, 2015), роман „Напуљски дипломата“(Лагуна, 2016) и студију „Идеја Напуља“ (Завод за уџбенике, 2018).Роман „Само убиство“, („Лагуна“, 2019).
