МАРКО ЂОРЂЕВИЋ, БУБЊАР, КОМПОЗИТОР, АУТОР И ПРОФЕСОР НА ПРЕСТИЖНОМ БЕРКЛИ КОЛЕЏУ
Чачани су недавно још једном могли да чују светску џез звезду Марка Ђорђевића, бубњара који је свирао и снимао са најеминентнијим музичарима данашњице, некадашњег студента, а данашњег професора Беркли универзитета у Бостону. Један од најбољих светских бубњара, који изводи своју ауторску музику, на сцени Фестивала “Карусел” је наступао трећи пут у друштву са познатим џез музичарима из Србије, са Ацом Пејчићем (клавијатуре) и Гагијем Хајниром (гитара).
Иначе, на музичкој сцени је већ око 30 година, иза њега је више од 60 албума, што је импозантно. Живот је посветио томе да његов музички израз буде другачији, па не изненађује што има фасцинантну технику и музикалност, креативност и оригиналност. Уврштен је укњигу “The new face of jazz”, којој су тема најзначајнији џез музичари нашег времена.
Непосредно пред наступ на “Каруселу”, Марко Ђорђевић је разговарао са новинарима о наступима на фестивалу, чачанској великој бубњарској нади – деветогодишњој девојчици Хелени, наравно, о омиљеном инструменту и студентима, као и о хуманости и емпатији.
ВЕТАР У ЛЕЂА ХЕЛЕНИ
Колико је тешко свирати бубњеве, каква је то чар?
– Бубњеви су музички инструмнент, као и сваки други и у том смислу добро их свирати је подједнако тешко, као и свирати било који други инструмент. Када човек воли, када налази радост у томе што ради, ништа није тешко. Кад нешто није морање, него хоћу, желим, то је најлепше на свету. Кад тежине нема, то је љубав и радост.
На фестивалу сте упознали и нашу деветогодишњу Хелену, која сјајно свира бубњеве. Шта бисте саветовали Хелени?
– Имао сам задовољство да упознам малу Хелену. Ако бих поредио себе са девет година и Хелену могао бих да се сакријем у мишју рупу. Ипак, предајем на Берклију, свирао сам са највећим светским великанима, па на овај начин желим да пружим ветар у леђа Хелени. Шта ће она урадити у својој каријери? Сигурно ће ме превазићи! За Хелену је сада најбитније да чује што више музике и да се не опредељује по ономе што је до сада чула, него да прошири своје видике и хоризонте до крајњих могућих граница и да сама бира у ком ће смеру ићи, да иде за оним што јој срце каже.
“ЗАБРАНИО БИХ ОЦЕНЕ, ДАВАО БИХ КОМЕНТАРЕ И УСМЕРЕЊА”
Професор сте на чувеном Беркли колеџу. Чему учите Ваше студенте?
– Првенствено да су бубњеви музички инструмент и да је виц “четири музичара и бубњар” у најмању руку депласиран. Има много дивних пројеката, где бубњари и компунују и свирају. Најбитније, најбоље је да постанемо комплетни музичари. Као што сам већ рекао, бубњеви су инструмент, као и сваки други, јер када човек воли и радује се свирању ништа му није тешко.
Каква је била минула школска година? Да ли је било високих оцена?
– Ја бих забранио оцене када је реч о инструменту. Никако не бих давао оцене. Давао бих коментаре, усмерења. Кажи ученику шта мислиш, шта је потребно да ради и нешто добро ће изаћи из тога. Да ли треба да мотивишемо људе кроз оцене? Можда за неке ствари које не би радили, а морају да раде на факултету. Ако неко дође да свира инструмент, зар треба оцену да му дамо? Али у систему си, па мораш и да оцењујеш.
ИМПРОВИЗОВАНА МУЗИКА, ПИТАЊЕ ТРЕНУТКА И ИНСПИРАЦИЈЕ
Када је реч о Вашем музичком стваралаштву, чиме се тренутно бавите?
– Моја музика је увек група “Свети”. Сада се не могу звати “Трио Свети”, зато што нису Васил и Бранко, али мора да буде трио, јер то је музика коју ја компонујем. У Њујорку где живим, имам бенд са којим свирам комплетну импровизовану музику. То је састав “Take off collective”, са басистом Метом Герисоном и са Олеом Матисеном, сјајним саксофонистом из Норвешке. Диван бенд, јер не постоји ништа компоновано, ни написано, него изађемо на сцену и свирамо, комуницирамо уживо, како осећамо. Али, с обзиром на импровизацију која доминира у нашем изразу, никада ниједан наступ не може да буде потпуно исти. Иста ствар две различите ноћи ће звучати потпуно другачије. Питање је тренутка, инспирације да одређена композиција звучи онако како бисмо ми волели и да то публика осети.
Неколико пута сте били гост фестивала, организатори Вас сматрају пријатељем “Карусела”. Пре две године сте свирали са Василом Хаџимановим…
– Васил, Бранко и ја свирамо заједно дуго, иако, не живимо на истом поднебљу. Али, када се нађемо, сваког лета, то је прво радост што се видимо, а потом и што поново свирамо. Поздравио бих све који учествују у организацији фестивала. На “Каруселу” сам први пут био 2017. године, па са саставом “Трио Свети”, пре две године, и сада са Гагијем и Ацом. Свакако сам уврштен у пријатеље фестивала, зато што су људи који га организују добри. Волим да будем пријатељ добрим људима. Дивно је што постоји овакав фестивал. Овде сам чуо Краља Чачка, а онда је он, месец дана касније, дошао да послуша наш трио. Упознајемо се са музичарима на разним фестивалима, размењујемо искуства, свирамо једни за друге.
НЕ ЗАБОРАВЉА ХУМАНОСТ
Колико у данашње време, можда, због убрзаног начина живота, људи заборављају на хуманост, емпатију?
– Није на мени да судим о другима. Ја се трудим, колико могу, да не заборавим хуманост. Понекад се изненадим колико, заправо, има добрих људи. Има и оних који, у брзини живота, мисле само на своје задатке и на свој распоред часова. Ипак, мислим да има више добрих, правих људи. Често сам на сајту организације “Буди хуман”, јер знам да су помагали деци мојих пријатеља, рођака… Такође, са организацијом “Срби за Србе” сам радио неке пројекте. Свакако смо успели да сакупимо више пара, него што бих ја могао сам. То је било јако добро.
Колико јавне личности, које имају медијски простор, својом причом могу да утичу на свест грађана уопште?
– Свакако да могу, не да могу, већ јавне личности потпуно утичу на грађане. Важан је избор на шта ће да утичу, на добро или на лоше. Ипак, да не судим. Ја волим оне јавне личности које подстичу добре ствари.
Нела Радичевић
Фото: Александар Алемпијевић
