О војводи Степи написани су бројни научни радови и исписане бројне анегдоте које сведоче о његовим војничким успесима и необичном карактеру. У којој мери су испреплетани легенда и стварност и каква је заиста била улога војводе Степе у Ослободилачким ратовима чули смо недавно од др Слободана Ђукића, предавача Војне историје у Војној академији, у Галерији Народног музеја Чачак. У оквиру програма „Слобода или ништа“, чачанског пројекта прве националне Престонице културе, пуковник Ђукић говорио је о војводи Степи Стапановићу као команданту Друге српске армије који је стекао војничку славу у Балканским ратовима и Првом светском рату.
– Пола века беспрекорне официрске службе војводе Степе Степановића, припада времену изградње модерне српске државе која се у његово време борила за независност, ослобођење и уједињење. Школовао се у Артиљеријској школи и на бојном пољу, службовао у малим гарниозонима и највишим штабовима, командовао пуних шест година армијом у великим победама српске војске. Војвода Степа Степановић је један од најзначајнијих официра српске војске, који је командовао Другом српском армијом у Балканским и Првом светском рату. Предавање је имало за циљ да барем делимично расветли личност славног српског војводе – рекла је директорка чачанског Музеја Делфина Рајић и представила госта.
ДЕТИЊСТВО И ШКОЛОВАЊЕ
Пуковник др Слободан Ђукић подсетио је да је Степа Степановић рођен 28. фебруара 1856. године у селу Кумодраж, недалеко од Београда. Како је као дете био „слабуњав и жгољав“, родитељи су га послали у школу. Основну школу завршио је у Кумодражу, а пет разреда гимназије у Београду. У септембру 1874. године ступио је у 11. класу Артиљеријске школе. У класи са Степом били су касније генерали Живојин Мишић, Михаило Живковић, Михаило Рашић, Дамњан Поповић и Ђорђе Михаиловић. Када је 1876. године отпочео Српско-турски рат, прекинут је рад Артиљеријске школе. У чину наредника питомци су распоређени у ратне јединице. Степа је служио као ордонанс у штабу Шумадијске дивизије, а затим је исту дужност обављао у Тимочком корпусу. Верује се да је командант Тимочког корпуса, пуковник Ђура Хорватовић, један од најстрожих српских официра (командовао са пиштољем у руци) оставио снажан утисак на младог Степу Степановића. У почетку као питомац, а затим пешадијски потпоручник Степа је у рату био храбар и присебан. Након завршетка рата наставио је школовање у Артиљеријској школи, коју је завршио 1880. године.
После завршеног школовања распоређен је на службу у Шумадијску пуковску команду у Крагујевац. Када је 1883. године у Србији уведена општа војна обавеза, потпоручник Степа Степановић је изводио војно вежбање и гађање из пушке маузер-кока М80 са ђацима Крагујевачке гимназије. У Српско-Бугарском рату 1885. године, био је командир чете при Шумадијској дивизији и учесник Битке на Сливници.
Степа је после рата са Бугарима исказао интересовање да се усавршава у струци, па је 1887. године примљен на стажирање у Главни генералштаб. Као приправник за генералштабну струку учествовао је у првом топографском премеру Краљевине Србије. Вршио је теренска мерења и уносио податке за секције Свилајнац, Јагодина, Жабаре, Пожаревац, Горњак клисура и Смедерево. Испит за чин генералштабног капетана положио је 1889. године пред комисијом, којом је председавао начелник Главног генералштаба пуковник Јован Мишковић. Из војне историје је извукао питање Пруско-Аустријски рат 1866. године. После завршеног испита пуковник Мишковић је у своју бележницу записао: „Бистар, решив, поуздан и пргав“. Испит за чин генералштабног мајора Степа је положио 1892. године, након чега је обављао највише дужности у војсци и војном министарству: начелник штаба дивизијских области, шеф Генералштабног одсека Команде Активне војске и начелник Општевојног одељења министарства војног.
КОМАНДАНТ ПУКА И ДИВИЗИЈЕ
– Степа Степановић је важио за једног од најстрожих официра у српској војсци, о чему сведочи генерал Светомир Ђукић у својим мемоарима. Приликом контроле Ужичког гарнизона, Степа је после егзерцира обилазио војничке собе, које су официри пре његовог обиласка детаљно прегледали по неколико пута. „Знали су да Степа има дара да натрапа неку четку испод сламњаче, или на сакривену цокулу иза ормана. Капетан Петровић, најревноснији командир у пуку, смешкао се, уверен да је код њега све у најбољем реду и да се њему не може десити малер, јер је све лично прегледао по неколико пута. Степа је већ с врата показао на један кревет и тражио да дигну сламарицу. Наредник подиже сламњачу и испод сламњаче се указа четка за ципеле! Петровић, као да га је гром ударио, а Степа се љутито окрену и изађе из собе. Касније се утврдило да је један војник дошао у собу у последњем тренутку и стрпао четку под сламњачу. Пролазећи поред таванских врата, Степа је застао и упитао команданта пука да ли су напуњена сва бурад са водом на тавану, за случај пожара. Командант пука прелете погледом на команданте батаљона, ови погледаше командире, а командири наредника Ранка, који климну главом у знак да је све у реду. Погледи се вратише истим редом и командант пука одговори Степи да су бурад напуњена. Степа је све то видео и наредио да се отворе врата, па са пратњом уђе. Свако буре је било поклопљено, а он показа руком на једно и нареди да се скине поклопац. Наредник подиже поклопац и … из бурета се усправи рошави војник и брзо поздрави Степу. Пренеражење! Степа с чуђењем погледа команданта пука, а потом упита војника шта ради ту. Ја сам чкарт, одговори војник одсечније него икад пре тога. „Хм, да се не бих даље разочаравао, нећу више ништа прегледати“, рече Степа танким, скоро женским гласом, који није одговарао његовом снажном и здепастом телу – говорио је о војничкој нарави славног војводе предавач Ђукић.
СЛУЖБЕНО И ПО ПРАВИЛИМА
Степа је као генералштабни потпуковник 1899. године био на дужности начелника Општевојног одељења војног министарства. Према речима пуковника Драгутина Милутиновића, стриктно се држао Правила деловодства војних власти из 1860. године, које је било велика реткост. „Он га је имао код себе, а ми потчињени нисмо имали споменуто Правило. Захваљујући томе Степа је, по неколико пута, вршио преправке на документима која су му потчињени доносили. „Усто беше закерало, и страст му је била да се ухвати за неку безначајну ситницу, па да те мучи и кињи у служби. Због ових његових особина, млађи генералштабни официри избегавали су да зеједно служе са Степом и да му, усто, буду потчињени.“ Степа је био крут и службен. Није веровао ником, ништа.
Пуковник Степановић командовао је Шумадијском дивизијом на великим Ћупријским маневрима 1905. године, којима је присуствовао и краљ Петар I Карађорђевић. У једном независном војном часопису његов рад је критиковао мајор Војин Максимовић, тврдећи да је пуковник Степановић конзервативан. Степа је кренуо у наступање из Крагујевца према Јагодини. Уместо да продужи према Варварину и обухвати бок и позадину Тимочке дивизије, он је прешао на десну обалу Мораве и код Ћуприје пројектовао фронтални судар. Степи је замерено да не прати искуства из Руско-Јапанског рата, који је тада доносио многе новине у ратну вештину. У два наврата, 1908. и 1911 – 1912. године, Степа је обављао дужност министра војног. Као министар био је веома штедљив и поштен. Према речима пуковника Радивоја Бојовића, начелника артиљеријско-техничког одељења, у то време није могао набавити „ни једну чивију за војску и њене потребе“.
ЧИН ВОЈВОДЕ У ЦЕРСКОЈ БИЦИ 1914.
– Чин војводе је заслужио као командант Друге српске армије у Церској бици 1914. године. У пробоју Солунског фронта 1918. године, Друга српска армија, на чијем челу је био, одиграла је кључну улогу. Степа Степановић је био човек необично снажан и здрав. У време Балканских ратова и Првог светског рата био је уз своје трупе и живео веома једноставно. „Једе наша народна јела: пасуљ, купус и шта нађе под руком. Није био пробирач.“ За све време рата није никада био болестан. Био је особењак и неуморан, до крајности педантан. После завршетка Првог светског рата и пензионисања живео је у Чачку, где је и умро 27. априла 1929. године. Степа Степановић се појавио у право време. Након што је у Србији 1883. године уведена општа војна обавеза, војнике је требало привићи реду и дисциплини. У томе је његов немерљив допринос. Војници не само да нису мрзели Степу Степановића, већ су се поносили и хвалили што су служили војску под његовом командом – истакао је на крају пуковник др Слободан Ђукић. З. Л. С.
Фото: Народни музеј
НА КАТЕДРИ ВОЈНЕ ИСТОРИЈЕ ВОЈНЕ АКАДЕМИЈЕ
Слободан Ђукић (Сремска Митровица, 1972) одрастао је у селу Јамена, општина Шид. После завршене средње школе, 1991. године, уписао је Војну академију копнене војске у Београду, смер артиљерија. Године, 1995. распоређен је на дужност командира вода у 38. артиљеријској ракетној бригади у Београду. Предводећи своје војнике на Косову и Метохији учествовао је у одбрани СР Југославије од НАТО агресије 1999. године. Поводом Дана Војске Југославије, 16. јуна 2000. године, одликован је Орденом у областима безбедности и одбране III степена.
Као поручник је крајем 2000. године, са дужности командира артиљеријске батерије у 38. артиљеријској ракетној бригади, прекомандован у Војну академију на дужност командира питомачког вода у 124. класи. Завршио је магистарске студије на Филозофском факултету у Београду, смер историја, 2006. и постављен на дужност асистента у Катедри војне историје. На истом факултету одбранио је докторску дисертацију 2013. на тему „Страни утицај на развој српске војне доктрине у XIX веку“. Изабран је у звање доцента 2014. године и постављен на дужност наставника на Катедри друштвених наука. У чин пуковника унапређен је 2017. године. Сада се налази на дужности начелника Катедре друштвених наука у деканату Војне академије.
