НЕГОВАТИ ДРУШТВО ОКРЕНУТО РОДОЉУБЉУ
Не сећамо се да је скоро био у Чачку, ни као глумац ни протоколарно, нажалост. Ипак, присутан је у нашим животима на много начина, кроз репризе телевизијских серија и филмова у којима је играо неке од упечатљивих улога и тако улазио у домове и стицао популарност масовне публике. Рођен је 11. новембра 1949. у Београду, завршио је Факултет драмских уметности у класи професора Предрага Бајчетића, а дипломирао у класи професорке Огњенке Милићевић. Стални je члан Југословенског драмског позоришта од 1969. Остварио је бројне позоришне улоге у више позоришних кућа у региону, од награда најзначајније су Добричин прстен и Стеријина. Био је министар културе и информисања РС од маја 2007. до јула 2008. године и саветник за културу председника Србије од 31. јула 2008. до 5. априла 2012. Воја Брајовић је отворио први позоришни Фестивал младих аматерских и професионалних аутора МАПА 032 у Чачку, 23. септембра. Разговарамо након представе „Ко је убио Џенис Џоплин“, чијој глумачкој бравури је изразио дивљење.
Како браните сопствени професионални интегритет од великих улога које су обележиле Вашу каријеру: Тихи у „Отписанима“, Јосип Броз Тито у „Тито и ја“, професор Терминатор у „Бољем животу“, Љубић у „Турнеји“… Утисак је да су Вашу каријеру обележиле те неке озбиљне улоге које су биле најдоступније масовној публици, иако сте већ на почетку позоришне каријере кренули са класичном антиком?
– Говорите о нечем што је била телевизија и филм. Хоћу да кажем да је одбрана моја, управо у позоришту. Дакле, од свих тих улога које су обележиле моју каријеру, мој живот, не могу на то да се жалим, напротив, али човек кад стекне неку познатост, онда може да буде задовољан и да схвати да је испунио свој задатак, да је урадио посао како треба. Али се од свега тога, још увек браним позориштем. Имам још пет наслова које играм, у Звездара театру, Југословенском драмском и Атељеу 212. Ја сам, управо синоћ, играо „Оца Флоријана Зелера“ у режији Паола Мађелија у Атељеу 212, у Звездара театру још увек играм „Воз“ Кормака Макартија који сам ја адаптирао и режирао, играм са Сергејом Трифуновићем. У ЈДП сам управо прексиноћ дошао из Сарајева, где смо били на фестивалу са представом „Михаел Корхас“, коју је режирао Борис Љешевић, и играмо Пирандела „Тако је ако вам се тако чини“, комедију је режирао Јагош Марковић. У Југословенском драмском, још увек играмо и Андрићеву „Госпођицу“.
У ЈДП сте од 1969. године, и још сте активни.
– Да, да у ангажману сам од 1969. године, можете мислити колико је то времена прошло и сада када нешто посматрам, тај свој живот и ту да кажем каријеру, имам осећај да имам 130 година. Имао сам ту привилегију да сам упознао и ту легендарну генерацију од Марије Црнобори, Миливоја Живановића, да не говорим већ те млађе, Љубу Тадића итд. Тако да сам дуго, дуго у Југословенском драмском.
ПРОИЗВОДИМО ГЛУМАЧКИ ПРОЛЕТАРИЈАТ
Многе Ваше колеге су отишле и у педагогоју. Имамо хиперпродукцију глумачког кадра. Нисам наишла на податак, да ли се и Ви бавите педагошким радом, учите ли младе?
– Само на сцени и на филму, али не, овако не. Имао сам неколико понуда, па право да вам кажем, нисам сигуран да бих се усудио да будем судија туђих судбина. Има превише сада тих школа, факултета, и бојим се да се производи један глумачки пролетаријат, то је доста младих који, једноставно не могу да поднесу конкуренцију сами себи, јер их има, ја мислим тренутно, можда, око хиљаду, једноставно, нема толико посла, иако се ради свашта. То мислим, пре свега, на ове серије. Али, мислим да педагогија мора да има основу у самом Министарству просвете да се види, да ли баш због неког новца, морају да постоје те приватне школе или ти факултету. Кад сам ја студирао, била су три Факултета драмских уметности у земљи која је имала 22 милиона људи. А сад их има, само у Београду и Новом Саду, шест или седам који су признати.
Апропо политике, били сте ангажовани и као министар културе и као саветник за културу председника државе, неко је препознао Вашу харизму и утицај. Да ли уметник мора да буде ангажован, да ли је то његова мисија, ако верује у то што ради?
– Знате шта, то питање звучи тако једноставно, а у ствари, је компликовано одговорити, зато што питање, суштински дубоко је. Наравно да глумац, уметник, то ради својим даром, знате. Не говорим само о уметницима, могу да говорим о мајсторима свога посла, то може да буде неурохирург, аутомеханичар, то може да буде било који човек који најбоље ради свој посао и окренут ка томе да управо радећи свој посао најбоље што може, утиче рекао бих, на своју околину, на макро или микро друштво, како хоћете. Само они, који су, нажалост, неостварени, они се баве тиме да управљају другима. Ја сам био то што сте рекли, био сам, ето тако, на једну молбу, да тако кажем, нисам се ја кандидивао, није ми то падало на памет. И имам утисак да сам урадио нешто што је било корисно. Не само од тог кровног Закона за културу него, управо зато што сам ангажовао око себе своје саборце, да тако кажем, у том Министарству, не само што сам им веровао него сам знао да боље знају од мене оно чиме се баве. Да ли је то заштита културне башине, да ли је то савремено културно стварлаштво, контакти са медијима, са иностранством итд.
ДРУШТВЕНИ СЕКТОР ЈЕ ЈАКО УГРОЖЕН…
Што је, рекла бих, било поштено од једног министра. Шта бисте данас саветовали било министру културе, било председнику, у области културе?
– Па, ја сам нешто покушао да цитирам Лорку, сад кад сам ово отварао. Управо оно што је култура, дакле, неговање свога друштва. То не сме да буде никаква пресија, то мора да буде окренуто ка родољубљу, намерно ћу то да кажем, дакле, не у смислу неког популизма или неког хушкања људи на мржњу, него напротив, на љубав и стварање такве атмосфере у којој се креативни људи препознају, слободни су, имају своју мисију тиме што су од Бога даровани и да им то пренесу. Ви сте видели сада ову дивну представу, она постоји због ових људи који гледају. Не постојимо ми нити они постоје ту што су били за себе, кад би била празна сала, је ли, не би то ни радили. Ето, то је отприлике нешто што би требало Министарство у сваком друштву да ради. Не сме да буде никакава пропаганда, било кога и било због чега.
Цитирали сте Лорку и дефинисали, на неки начин, ово време и девалвацију уметности и културе у сваком смислу. Ти трули компромиси који се дешавају, рекли сте „глумац не сме да прихвата комерцијалне изазове“, али он мора и да живи. Социјални статус глумаца је проблематичан већ дужи период у овој земљи, прокоментаришите.
– Не само драмских уметника, већ уопште уметника, знате. Ја сам знао да набројим, можда већ и у основној школи, да не кажем у гимназији, бар пет, шест наших сликара или оперских певача, или песника. Данас, они не постоје. Ви не можете данас да кажете неком песнику који је даровит, од чега ће он да живи, шта је његова перспектива у оснивању своје породице, зато што нема егзистенције. Али, ја ово говорим и само сам набројао уметнике, а где су просветни радници, где су медицински радници. Кад кажемо култура, све је то култура, нису само уметници, него они који изнегују ту омладину у нешто, који лече људе, зато сам рекао да је култура неговање. Ајде да кажемо да је тај друштвени сектор јако угрожен и да је, наравно, бирократија једина која егзистенцијално нешто бивака.
Да ли је уметност све што се људима допада? О томе је културолог Едгар Морен давно написао и књигу „Кич, или уметност среће“. Одлична реченица коју сте вечерас изговорили.
– Наравно да није. Људи су склони да лако прихвате шунд и кич. То је основа манипулације разноразних медија, нећу да их набрајам, нећу да их тиме частим. Али, управо подилазећи том једном – на брзину допадању, они се богате и манипулишу људима и затупљују се читаве генерације. Имате, рецимо, мислим, покојна Рада Живковић је рекла – каква елита? Они су (медији) њу позвали као неког ко ће да их афирмише, али до те мере се иде да се губи та мера вредности.
ДО СУЗА САМ СЕ ОБРАДОВАО!
Како оцењујете почетак овог Фестивала за младе у Чачку?
– Па знате шта, толико сам задивљен овим што сам видео. И онда сам питао, ево видите, колико талената на једном месту. Чак и почетак тог јако корисног протеста преко тог рока, тако се пренео у ову салу. Можда су људи дошли да виде једну позоришну представу, а доживели су много више од тога. Ја мислим да су гледаоци у шоку, а то је страшно драгоцено да знају да постоји нешто што је покренуло читаве једне епохе новог протеста у уметности. Фантастично, редитељка ове представе вечерас је јако храбро то урадила, изазов велики… Зато сам то рекао и ја у то и верујем, овај фестивал да буде и убудуће окренут младим ствараоцима. Ето, ја сам задивљен, до суза сам се обрадовао. То је, у ствари, могућност да имају свој фестивал у коме ће истраживати, па нека и не буде све генијално.
И овим путем откривати новим генерацијама оно што су пропустиле, јер се нису ни родиле, јер хипи покрет, рокенрол су имали глобални утицај?
– Тако је, оно што не знају, затрпани су будалаштинама…
Зорица Лешовић Станојевић
