Војимирки Спасовић из Катрге живот није био велики пријатељ. Њена судбина је, заправо, прича многих жена, посебно у српским селима. Мрвио је њену снагу, не само велики физички терет, већ и бројни проблеми и мука супружничког живота, али ништа није потрошило њену вољу да се радује сваком дану. Ни данас, са непуних 69 година, иако добро нарушеног здравља, не посустаје… После смрти супруга, решила је да се тргне. Не да имању да се запусти, да га коров опхрва. Са тримером у рукама одржава своје, а косачицом и неколико комшијских дворишта у Катрзи. Вична је и са тестером, а у башти са плодном моравском земљом свега што срце лети заиште. Расте или већ зри поврће без икакве хемије, јер довољно је да кроз правилно засађене леје Војимирка прође својим ручно прављеним плугом-шпартачем… Право весеље је кад год у госте дођу ћерке Мира и Марија, унуци, праунуци… Пуна кућа, пуно срце, каже нам ова Катржанка.
Снажне руке и широка леђа одају скоро мушку снагу. Прешло је преко њих ко зна колико тона свакојаког терета. Али, кад се изјутра рано пробуди, прво на тераси пусти радио, још онај старински, на коме се скалом мења станица. Онда, уз кафицу и јутарњи мир, слаже у глави планове шта још може да опреми, да утегне на кући која је, прича нам њена ћерка Мира, колико пре деценију, дошла до руине. Војимирка је са својих десет прстију подигла кућу опет „на ноге“. Сада има и парно грејање, купатило, средила је све у две спаваће собе, увек спремне да приме драге госте. Затим крене у башту, па тример на леђа, тестеру или неки алат у руке, да иструже које дрво за зиму или као пре извесног времена, када је, не би ли направила већи простор у летњој кујни, сама избила један зид. На питање да ли понекад и застане, она шаљиво каже:
– А што би?! Нема ту ар, два баште. Види какав ми је пуњени парадајз, то је посебна сорта, па пасуљ тетовац, боранија, купус качар, паприка, шаргарепа… Ништа од тога не прскам, мотику не доићем, јер због болести не смем много да се савијам. Прођем само прашачем, који сам правила од бицикли. Па шта роди – роди! Направила сам сама и овај пластеник – показује задовољно сваку биљку и додаје да ништа од поврћа не продаје, већ раздели својима, комшијама, пријатељима…
Од имања после смрти мужа за себе је оставила свега 50 ари, остало поделила ћеркама. Сада обрађује мање од половине, остало је дала под кирију. Признаје, стигне и умор. Срчани проблеми и плућа са свега 40 одсто функције, натерали су је да се одрекне стоке, али и да уполагани. Кад почне врућина, око 11 сати, уђе у кућу. Кроз живот је научила и да се не секира због овог-оног, већ да покуша да нађе неко решење које може својим снагама да изнесе.
– Лани сам много била болесна. Нисам могла честито да ходам, да говорим. Срећом, на Дедињу сам дошла до доктора Ивана Илића, родом из нашег Чачка. Он ме опоравио. Попустило је сада, хвала Богу. Још не могу сама да стружем дрва у забрану, раније сам имала овце и свиње… И сад да ми је нешто живо! Волим да купим нову ствар у кућу, ни за шта ми није жао да дам паре, сем за лекове – прича Војимирка, док „надгласава“ буку честих авиона, који узлећу или слећу на пола километра удаљени аеродром „Морава“ у Лађевцима.
На питање да ли је раније радила негде, каже:
– Јесам, али не у фирми, већ сам копала, косила, претежно у надници. Највише сам зарађивала са тримером, четири-пет сам их променила. Крчила сам канале… Сад и то могу слабије – каже.
Ипак, има и даље посла и велику вољу да ради. Косачицом седмично коси четири дворишта у селу, брине и о родној кући Брана Милекића, Катржанца који живи у Београду. Његову кућу у комшилуку очисти повремено, ошиша двориште…
– То ме одржава. Волим и да причувам праунуке Калину и Неду, да им угодим, направим палачинке… Имам вољу, ништа ми није тешко и са осмехом на лицу дочекујем децу. То је мени највеће богатство! Кад се сви, бар месечно скупе овде, па крене смех, шала, песма. Сад ми слабије долазе, јер само нешто трче, журе… – једино је на шта се жали, али истиче да помоћ има од ћерки и њихових породица.
– Када могу, притекну, дођу – и Мирин син Владимир и кћерка Ивана, и Маријини, Милица, Анђела и Ђорђе – каже Војимирка, поносна на своје потомке.
Посебан ослонац у животу биле су и остале пријатељице из села. Окупе се њих пет, понекад и неколико пута месечно, оду на музику, ручак или вечеру у кафану у Мојсиње или Горевницу. Ако ништа, дођу Драгица, Лила, Каћа и Гоца код Војимирке на роштиљ.
Весна Тртовић
