Veliki srpski filosof, pokojni Žarko Vidović, pisao je o zavičaju i zavičajnosti: “Nema nikakvog „raja“, čak ni nebeskog carstva na zemlji, izvan zavičaja i zavičajnosti. Zavičajnost je mediteranska vrednost (polis, bogovi zavičaja, oboženost svega u zavičaju). Raj je – zavičaj (a ne utopija, besklasno društvo i pravda „imperije“). Zavičaj nije predeo, nego transcendencija: predanjem preobraženi predeo, duhovni svet, praznično ognjište, trpeza i prostor, svetinja kao hram. A nacija je uzdignutost zavičajnosti u istorijsku svest.“
Zato je važno imati zavičaj, i voleti zavičaj. Radoje Janković, višestruko odlikovani oficir, diplomata i pisac, čiji je dnevnik iz boljševičke revolucije nedavno objavljen ( priredila ga je gospođa Danica Otašević ), u „Čačanskom glasu“ od 8. maja 1934, rekao je o kraju iz koga je potekao, čedu Ovčara, Kablara, Jelice i Morave:„Smatram da je taj kraj jezgro našeg naroda. Taj kraj je slemenjača naše narodne kuće. To je stožer naše države u svakom pogledu. Čačani su žustri, ubojni, prijateljski, plemeniti, odvažni, trezveni. To potiče iz plemenitosti čitavog ovog kraja, gde sam naučio divni jezik i krasno pevanje.“
Živeti u zavičaju podrazumeva i odgovornost da se zavičaj očuva. Jedan od načina da se ta odgovornost pokaže je čuvanje tradicija, među kojima je i tradicija lokalnog novinarstva. Jer lokalne novine nisu samo sredstvo obaveštavanja, nego i neka vrsta okupljališta, kako onih koji u zavičaju žive, tako i onih koji su otišli.
Već decenijama, „Čačanski glas“ ima ulogu tog okupljališta, i njegovi novinari nastoje da svoj posao obavljaju časno, koliko je to, zbog različitih okolnosti, od političkih do ekonomskih, moguće.
U Gimnaziji, koja se, u vreme usmernog obrazovanja, nije ni zvala školom, nego je bila Osnovna organizacija udruženog rada mešovitih struka „Filip Filipović“, bio sam na smeru novinar – saradnik. Imali smo praksu u „Čačanskom glasu“ i Radio Čačku, a ja sam čak vodio i jednu emisiju za mlade. Prve honorare dobio sam od Radio Čačka. U „Glasu“ smo sretali novinare koji su nas učili kako se piše… Možda neobično zvuči, ali, posle svih škola i diploma, i dalje sam „novinar – saradnik“, koji zna kako da napiše reportažu, uradi intervju, prosledi vest, i koji ume da vodi radijske i TV emisije. Iako se bavim i nizom drugih tema, a književna istorija mi je „matična“ oblast, novinarstvo poštujem kao mogućnost traganja za istinom i smislom. Bez obzira na činjenicu da danas mnogi novinari, iz ovih ili onih razloga, ne mogu i ne smeju da kažu sve što bi hteli i mogli, potencijal istinoslovstva svagda postoji, i može se, bar povremeno, ostvariti.
Godinama već skupljam i izrezujem članke iz novina, smatrajući da to nije puka efemernost. Na osnovu tih izrezaka, čak i neka epoha se može rekonstruisati, ako se nađe istraživač spreman da u taj posao krene otvorenog uma.
Jedna od naših tradicija, novine „Čačanski glas“, i dalje postoji. Čestitajući godišnjicu, nadam se da će se taj glas i dalje čuti, dok god čuvamo zavičajnost kao smislom preobražen predeo našeg porekla. I želim „Glasu“ da ostane sastajalište onih koji su ovde i onih koji su otišli.
Vladimir Dimitrijević
