САБОРАЦ У БОРБИ ЗА СМИСАО: ПОВОДОМ ДАРОВА ДУШКА МИЛОШЕВИЋА ГИМНАЗИЈИ У ЧАЧКУ
Пише: Владимир Димитријевић
Приликом стогодишњице Гимназије у Чачку, владика жички Николај Велимировић је, између осталог, беседећи у цркви Светог Вазнесења поручио присутнима да „забораве своје туге и болове и буду радосни ових дана славља велике просветне установе у Чачку, чија се дивна зграда налази преко пута овог храма и улива у срца присутних поштовање, понос и победу српског народа.“ Преводећи реч „гимназија“ са „вежбаоница“, повукао је паралелу између гимназије и вежбаонице храма, која је вежбаоница мисли, срца и воље. „Без хармоније тих чињеница не може се замислити ни прави човек, ни добар хришћанин. Просвета као продукт мисли у садашње време без контакта са срцем ствара огроман развитак науке и технике, али та наука иде на штету људског рода што се и види из грозоте садашњих ратова. Воља без сарадње ових двају чиниоца – мисли и срца, ствара грубо насиље, што се, такође, види у садашњости, а сусреће се свуда наоколо“.
Владика је дао циљ Гимназији – ујединити ум и срце, једном и заувек.
МАНАСТИРИ И МИ, ОВДАШЊИ
Један од најлепших плодова су стопичног српског праћења атонске вертикале манастири изникли на обалама Западне Мораве, у клисури коју је река издубила између планина Овчара и Каблара.
Храмови манастирски посвећени су празницима Христовим и Богородичиним – Ваведењу, Благовештењу, Сретењу, Преображењу, Вазнесењу, Успењу; један је подигнут у славу Свете Тројице; а остали угодницима Божијим – Светом Илији, Светом Јовану и Светом Николи. Ту је и Савина вода, извор лековити. Сви они празници које је народ осећао као најприсније сабрали су се на једном месту, окупљајући око себе подвижнике који су се ка Богу упутили у дане „тешке и усилне”, када су Турци жарили и палили. Много пута храмови су рушени, конаци са земљом сравњивани, благо пљачкано. Оно што је остало, ипак сведочи да су овдашње светиње биле жижа вере и националног завета.
НАША ЗАВЕТНА ИСТОРИЈА
Овчарско-кабларске светиње делиле су судбину свог народа: кад је народ гоњен, околне шуме пружале су му скровишта; кад се дизао на устанак, ту су се окупљале његове вође. Господње 1805. у Благовештењу састао се Совјет, прва влада устаничке Србије; кнез Милош је боравио у овдашњим обитељима.
У планинама су и две пећине – Турчиновац и Кађеница. И за једну и за другу везана је прича о збегу. Кађеницу су, пуну жена, деце и стараца, запалили Турци. Мученичке мошти у камени саркофаг сабрао је владика Николај Велимировић.
Колико су Овчарско-кабларске обитељи значајне за Српство, потврђују и посете које су им учинили Вук Стефановић Караџић, Јоаким Вујић и познати немачки путописац Феликс Каниц. Овај умни Немац је био одушевљен „Атосом Србије” (тако га сам зове), његовом природом, чедном и дивљом у исти мах. Највише су га, међутим, задивили калуђери које је срео, „предани раду и молитви, час за ралом, час са Библијом у руци, верни првобитним правилима калуђерског реда Светог Василија”.
Они су „ЈЕДНОСТАВНИ, КОНТЕМПЛАТИВНИ И СЛОБОДОЉУБИВИ”. Западна Морава је за Каница српски Нил, који омогућује да је овај крај „најбогатији кутак Србије”. Владика Николај је запуштене храмове обновио, срушене наново сазидао и вратио их на живот по вековним уставима.
УМЕТНИК – МОСТОГРАДИТЕЉ
Прави уметник је увек мостоградитељ. Архитекта, сликар и писац Душко Милошевић, придружени Чачанин и почасни гимназијалац, то је доказао поклањајући Гимназији своје цртеже Овчарско – кабларских светиња и доказујући тиме да овај град има своју непорушиву вертикалу.
Где је вертикала, ту су и Милошевићеве насликане, а трајније од мермера, куле. Он нам је, уз обасјајне слике светиња, поклонио и четири акварел – куле. Дародавац каже: “У самом дну поставке је “Кула Чачана”, са нашим познатим људима, који су постигли значајне домете у својим професијама. Поред осталих, ту је архитекта Михајло Митровић, режисер Пуриша Ђорђевић, песник Дис, народна сликарка Надежда Петровић, преко јунака из Првог српског устанка Танаска Рајића, закључно са српском, чачанском, кошаркашком легендом Радмилом Мишовићем. Иза скупине о манастирима, постављена је “Кула Србија”, у њеном доњем делу се види одакле је била инспирација. То је реплика једне старе фотографије наших Солунаца, међу којима су, поуздано знам, била двојица или тројица Чачана. Они су ту приказани као корен и темељ Србије, што заиста историјски гледано, може да се тврди за Чачак и Чачане. Следи “Тикалова кула”, посвећена нашем великом сликару Михајлу Ђоковићу Тикалу, Чачанину и, такође, ученику Гимназије. И на крају је “Радомирова кула”, посвећена Радомиру Михаиловићу Точку и његовом гитарском умећу.“
Мостови су успостављени. Гимназија се нашла у озрачју наших светиња и са вертикалом чачанских стваралаца – од уметности до спорта.
БЛАГОДАРНОСТ
Сви ми, који смо ђаковањем и учитељевањем везани за Гимназију у Чачку, благодарни смо Душку Милошевићу на мостовима које је, својом руком и кистом, изградио између наше прошлости, садашњости и будућности. Јер, ако нас школа нечему учи, то је чињеница да су прошлост, садашњост и будућност жива целина, и да се у учионици срећемо са свима који су ходали стазама човештва, од Платона и Аристотела, чији мурал стоји на школском зиду, преко Светог Саве, гимназијске славе, све до тренутка у коме ђаке проводимо кроз лавиринте коронократије у светле храмове ума и ризнице културе.
Душко Милошевић, чачански гимназијалац по духу и доброј вољи, по дародавству и спремности да сведочи непорециве истине наше просветне мисије, драгоцени је саборац у борби за Смисао.
