Већ дужи низ година пољопривредници у нашој земљи, али и на простору читаве Европе, трпе велике економске штете због све израженијих климатских промена, па се стално питају како да се изборе са проблемима у производњи. Свуда у свету се овом проблематиком баве све бројнији тимови стручњака, како би пружили адекватне одговоре на огромне проблеме са којима се суочава примарна пољопривредна производња. О овој значајној теми разговарали смо са др Александром Лепосавићем, вишим научним сарадником из чачанског Института за воћарство.
Прошла зима са неуобичајено високим температурама, које су у појединим периодима (вишедневним) прелазиле 25. подеок и са свега три до четири снежна дана, веома мало личи на најхладније годишње доба на какво смо навикли у нашој земљи у претходних неколико деценија. Климатске промене су постале толико очигледне, па се очекује да ће константност виших зимских температура довести до промена у циклусу органогенезе већине континенталних биљних врста којима је неопходно да проведу одређени период на температурама испод биолошке нуле, односно испод 5 степени Целзијуса.
У нашим условима који се карактеришу умерено континенталном климом, како истиче др Александар Лепосавић, изложеност ниским температурама представља неопходни предуслов за физиолошки процес зимског мировања који омогућава биљкама да се припреме за следећу сезону. Управо због тога, повећање температуре изнад биолошког минимума може смањити акумулацију хладних сати, чиме се значајно смањује припремљеност и продуктивност биљака.
– У ситуацијама када биљке не проведу довољан број часова на ниским температурама долази до појаве неуједначеног кретања вегетације, а цветање, као основни предуслов за опрашивање и оплодњу, као и каснију родност биљака, карактерише се, такође, неуједначеношћу и различитом дужином трајања. Најевидентнији утицај изостанка ниских температура и снега током зимских месеци огледа се у смањењу приноса озимих житарица, а то смо управо доживели у сезони која је за нама, а која се карактерисала мањом количином пожњевеног зрна по јединици површине у односу на године са типичним зимама. Код воћа, највеће штете су претрпеле малина, високожбунаста боровница и трешња – објашњава др Лепосавић.
УТИЦАЈ ВИСОКИХ ТЕМПЕРАТУРА
Воћним врстама не одговарају ни високе температуре у периоду вегетације, нарочито ако трају већи број дана. Високе температуре смањују влажност у земљишту и ваздуху, успоравају раст вегетативних прираста, убрзавају сазревање плодова, отежавају развијање родних пупољака за идућу сезону, и на тај начин најдиректније утичу на смањење приноса и квалитета плодова. Упркос чињеници да фотосинтетски механизам биљака има могућност да се аклиматизује на релативно широк распон температура, топлотни таласи током године представљају узрок веће или мање појаве физиолошког стреса у биљкама.
– Чак и најблажи сценарији за будућност предвиђају да ће топлотни екстреми бити све израженији у нашој земљи и свету, па се врло често воде полемике о утицају виших температура на пољопривредну производњу и који су начини умањења штетних ефеката. То представља огроман проблем, јер, чак и на светском нивоу, има веома мало практичних искустава и конкретних одговора на нетипично високе температуре током зимских месеци. Због тога је битно познавати екофизиолошке аспекте производње и реакције биљака на интензитет и дужину трајања виших зимских температура. Директни ефекти високих јесењих и зимских температура на воћне врсте се огледају у споријем уласку у период мировања, недовољној зрелости и већој хидратисаности надземних органа, као и негативном утицају на акумулацију резерви. Успоравањем акумулације ниских температура долази и до неправилног тока физиолошког мировања, па воће улази у процес нестабилног изласка из зимског мировања. Сви ови поремећаји доводе до ранијег кретања вегетације, а због поремећаја органогенезе број генеративних пупољака је смањен, а цветање неуједначено и, у зависности од године, веома често траје неуобичајено дуго. То доводи до смањења родности воћака, а због дужег цветања повећана је могућност инфекција болестима које у то време остварују заразу – истиче наш саговорник.
Због чињенице да се „топлотни удари” током вегетације јављају током сунчаних дана, високо зрачење на лисној маси се претвара у вишак енергије која индукује прекид процеса фотосинтезе. Процес измене метаболизма током температурног екстрема сачињавају три механизма: почетна реакција биљке на високе температуре, активирање сигналних путева и прилагођавање метаболизма и ћелијске функције у циљу аклиматизације и спречавања настајања оштећења (листа, плода и целе биљке). Током топлотних удара стварају се једињења из групе супероксида која су способна да униште целокупни фотосинтетски систем и да на тај начин утичу на тренутне и будуће карактеристике листова да обављају процес фотосинтезе. У случају да екстремне температуре потрају и аклиматизација није могућа, ћелије и ткива биљке умиру, а лишће, цвет и плод опадају, што у крајњем исходу може довести и до умирања читаве биљке. А поред директних утицаја, високе температуре изазивају и негативности које спадају у групу индиректних, а које итекако утичу на биљке. Најзачајнији индиректни ефекат високих зимских и летњих температура је повећање потражње биљака за водом у земљишту, као и у ваздуху.
– Повећана потреба за наводњавањем пољопривредних површина постаје све већи проблем код нас и у свету. То је посебно проблематично у условима сувог воћарења, када не постоје могућности за наводњавање. Воћњаци који су искључиво упућени на атмосферске падавине брже исцрпљују земљишну влагу уколико се током зиме јаве високе температуре и на тај начин смањују залихе воде у земљишту за период вегетације. У случајевима већег водног дефицита у почетним фазама вегетације, нарочито током цветања када може доћи до појаве слабијег опрашивања и оплођења, па и то може довести до смањења приноса и квалитета плодова – каже наш саговорник.
НАЈДЕЛОТВОРНИЈЕ МЕРЕ ЗА УБЛАЖАВАЊЕ УТИЦАЈА КЛИМАТСКИХ ПРОМЕНА
А када се све предочено има у виду, поставља се питање шта пољопривредни произвођачи могу да ураде да смање негативно дејство високих температура на воћне врсте. Како наводи др Лепосавић, то је, пре свега, правилно одржавање и добра заштита воћа током читавог вегетационог периода. Нарочито је значајна заштита биљака после завршене бербе и јесењи третман пред улазак у зиму. Употреба кречних материјала за премазивање дебла, или још боље прскање целих биљака је добар начин за смањивање загревања биљака и самим тим успоравање вегетације. Прилагођавање воћарске производње климатским променама подразумева и употребу одређених средстава на бази алуминијум-силиката или глине каолинског типа, која наношењем на биљке повећавају њихову рефлексију светлости, а самим тим и снижавају њихову температуру.
На нашем тржишту постоји и широк спектар мрежа за засену: црне, беле, зелене, сиве и у последње време тканине са алуминијумским микрочестицама које у великој мери блокирају инфрацрвено зрачење, најодговорније за пренос топлоте. Таква способност блокирања омогућава им да делују као ефикасна баријера која спречава прегревање биљака током сунчаних зимских дана и на тај начин су ефикасније од конвенционалних, нарочито црних мрежа које се код нас највише користе. Мреже помажу и у смањењу термичке инверзије током трајања позних пролећних мразева тако што температура испод њих остаје стабилнија и виша у односу на незаштићени простор, па су и штете од измрзавања мање. Заштитне мреже своју примену налазе и у заштити воћњака и свих оних усева којима је лети потребна заштита од вишка зрачења и температуре.
Ефикасна заштита против високих температура се постиже и орошавањем усева током врелих летњих дана. За ову намену се могу користити микроорошивачи, јер стварају ситне капљице воде са већом специфичном површином, што подстиче брже испаравање, а самим тим и ефикасније хлађење.
Облагорођивање земљишта је такође једна од ефикасних мера за превазилажење температурних екстрема. У том циљу, уношење органске материје и поправљање физичких својстава земљишта представља предуслов правилног развоја и функционисања кореновог система и његове могућности да несметано апсорбује приступачну воду. Поред тога, на тржишту се могу обезбедити одговарајући биостимулатори који омогућавају биљкама да боље реагују на појаву стреса, као што су топлотни таласи.
– Све наведене мере, уз селекцију и стварање сората отпорних или толерантних на високе температуре, које су способне да синтетишу протеине топлотног шока и угљоводоника са ниском молекулском тежином, треба да обезбеде одрживост воћарске производње у условима измењене климе у будућности – поручује др Лепосавић.
В. С.
