СРЕТЕЊСКА ПОВЕЉА У БУДИМПЕШТИ, ВУКОВА НАГРАДА КУЛТУРНО ПРОСВЕТНЕ ЗАЈЕДНИЦЕ СРБИЈЕ…
Ратко и Радиша Теофиловић рођени су у Чачку, 24. марта 1966. године, који никада не заобилазе када говоре о својој успешној каријери. Чачанин је и старији Ненад, професионално инжењер, али и писац неколико запажених романа. Управо због свега што су “понели” из родног града, концертом у Културном центру у Чачку, где је, како кажу, све и почело, 21. децембра 2023. обележили су три деценије уметничког рада. После 30 година „спиритуалне хармоније“ коју су досегли својим гласовима у етно звуку, добијају и значајне награде. Оне су и повод овом разговору за „Чачански глас“, као и нови, неистражени простори музике, који још увек, веровали или не, постоје. За одговоре на питања, као и ранијих година, задужен је Ратко од кога добијамо и неке ексклузивне информације…
Честитамо на заслуженој “Вуковој награди”, која је, евидентно је, морала стићи на Вашу адресу много раније. После ње уследила је још једна, међународна?
– Да, у праву сте, након објаве да смо добитници “Вукове награде”, која нам је уручена у Председништву Србије 19. фебруара, у Будимпешти нам је уручена 10. фебруара “Сретењска повеља” коју додељују Српска самоуправа у Будимпешти, Културни клуб, Српски институт и Културни форум за допринос јачању веза Срба у Мађарској са матичном Србијом.
Колико сте присутни у Мађарској, какве утиске имате о пријему?
– У обраћању сам објаснио да је наше деловање у Мађарској двосмерно, најпре као подршака нашој историјској националној мањини, а уједно и представљање наше културе у Мађарској, јачање културних веза, као и сарадња са мађарским уметницима. Ми смо захваљујући продуценту Ласлу Хорвату обишли многе градове и имали незапамћен пријем код мађарске публике.
Какав је Ваш однос према наградама уопште?
– Када смо кренули у нашу музичку авантуру нисмо ни сањали до којих висина ће нас наша уметност и предани рад довести. Стога нисмо никада ни размишљали о наградама, бавили смо се музиком из љубави и отвореног срца, а када се догоде награде, онда су оне логична последица свега онога што сте у животу искрено радили. Ове награде су посвећене свим људима који су део себе уложили у формирање нас двојице као личности, а потом и музичких уметника. Ту, пре свега, мислим на родитеље који нису више међу нама, а који би сигурно били најпоноснији на све ово што смо постигли, наше разредне из основне школе Ружицу Стојановић и Радмилу Живковић, професоре из основне школе и Гимназије, али такође, и неоправдано заборављеног великана који нас је увео у свет музике Предрага Перуничића. У нашем музичком путовању срели смо много значајних стваралаца, пре свега, Светлану Стевић и Буцу Вукосављевића, који су нам открили све тајне које се крију у људском гласу и музичком предању.
Изворну музику која вибрира вековима на овим просторима, Ви еманирате својим гласом. Глас Вам је омогућио да се људима обраћате универзалним језиком света – музиком. Како сте формирали баш овај, Вама особен а cappela стил?
– Делује доста необично да смо се издвојили као ретки а cappela извођачи и аутори, али ако кренемо од самог почетка и нашег великог искуства у хорској музици то и није неко велико изненађење. Гласовима кроз песме трагали смо за звуком и хармонијом која ће бити комплетна и довољна сама себи, без додатних инструмената. Знајући да је глас најсавршенији и најстарији инструмент, а налази се у самом човеку, указује да је наш избор био сасвим природан и логичан.
Како бирате песме, колики је то репертоар?
– Увек говоримо да песме пронађу нас, а путеви до арија и песама су различити. Најпре, дивна лирска поезија, која једноставно ствара слике, необичне мелодије које вас чаролијом обузму и унутрашњи ритам који те песме носе. Када се ова три детаља склoпе у целину настаје оно што чујете док те песме изводимо. Репертоар је огроман, велики број песама које знамо још увек нисмо снимили и јавно изводили, али ми још увек трагамо и проналазимо нове изворе неоткривеног музичког блага.
Шта Вам најчешће траже на наступима, препознају ли етнос из кога долазите?
– Програм и избор песама за наступе сами припремамо. Да би концерт прошао као трен потребан је пажљив одабир песама и пажљиво распоређивање у целину.
Где сте све певали и на какав пријем у свету наишли?
– Обишли смо многе земље света од Јапана, преко Канаде и Америке, Француске, Италије, Нигерије, Швајцарске, Мађарске, Енглеске, Румуније, Мађарске, Аустрије, као и све земље из региона. Пријем је свуда веома сличан, слушаоци из других земаља препознају аутентичност, али заједничко мишљење које сви деле је да је то дубоко спиритуалана музика.
Имате ли следбенике, припремате ли нешто ново?
– Након нашег првог издања „Чувари сна“ из 1998. појављује велики број ансамбала, певачких група које се баве изворном традиционалном културом. Временом је тај талас спласнуо, али увек имате младе људе које занима ово неистражено музичко поље. Ново је да ћемо целу годину обележити кроз концерте поводом 30. година стваралачког рада са нашим гостима, композитором Небојшом Живковићем на маримби, Мирославом Тадићем (гитара) и припремама за снимање новог цд-а са лаутистом Бор Зуљаном у Италији, који би објавила једна издавачка кућа из Брисела.
Зорица Лешовић Станојевић
