ГЛАС ЂАКА ГЕНЕРАЦИЈЕ (5)
ВИКТОР ЋУРЧИЋ, ТРЕЋЕПЛАСИРАНИ УЧЕНИК ГЕНЕРАЦИЈЕ ГИМНАЗИЈЕ
Ове године ђак генерације чачанске Гимназије је Марија Петровић, другопласирани је Добрица Јанковић, а трећепласирани Виктор Ћурчић. Они су добили повељу школе и новчане награде, које је обезбедила ова престижна образовна установа. У прошлом броју „Гласа“ реч је имала Марија, а сада смо разговарали са Виктором Ћурчићем, који је био IV/6 одељење, коме је разредни старешина била Весна Јовановић.
Виктор је, каже, одувек имао широк спектар интересовања. Фасцинирали су га и нерешени математички проблеми, и астрофизичка питања, и начини откривања нових елемената у периодном систему. Међутим, увек се највише фокусирао на друштвене науке, културу и језике:
–Прва значајна друштвена наука којом сам почео да се бавим била је историја. То интересовање кренуло је да се гради још у основној школи. Окружен правницима, на неки начин, увек сам био у додиру са историјом. Управо то интересовање ме је навело да почнем да идем и на такмичења. Тако сам сваке године остваривао значајне успехе, освајајући неретко места и на републичким надметањима. Активно учествујем и у изучавању прошлости мог родног града. У оквиру тима, заједно са својим ментором, учествујем у спремању пројеката и манифестација за прославу проглашења Чачка за српску престоницу културе. Друго велико интересовање у мом животу представљају језици. Још од малена гајим велику љубав према изучавању језика. Неретко се занимам читањем лингвистичких чланака о разним темама. Од малих ногу сам кренуо да учим енглески језик, па га тако сада причам као матерњи. Успео да положим испит Кембриџовог универзитета и добијем сертификат о признању највишег домена знања језика. Своја знања користим да помажем и деци из остатка света, подучавајући ученике из Кине, Јапана, Малезије, Пољске и Египта. Циљ ми је да то и наставим да радим, како бих се упознао са културама и схватањима из свих кутака света. Тренутно учим немачки, из ког сам имао великих успеха на такмичењима, као и шведски, који ми помаже да проширим своја схватања у музици, као и да комуницирам са људима из Шведске. Учио сам и латински, из ког сам се такмичио и остварио место на републичком такмичењу, али и најинтересантније – стари египатски, односно читање хијероглифа. Неколико пута сам посетио Египат, како бих могао што више да научим и разумем. Свакако, на првом месту мора да стоји мој матерњи језик – српски. Највеће успехе сам управо остварио на такмичењима из српског језика и такмичењу “Књижевна олимпијада”, где сам освојио бројна места на републичким такмичењима из овог предмета. У своје слободно време читам и значајно се интересујем за књижевност.
Слушајући приче старијих „о тој фамозној Гимназији”, признаје, када је уписивао средњу школу очекивао је један од најтежих периода у свом животу и најнапорније четири године до тада. Међутим, показало се супротно. Врло брзо су се, каже, сви међусобно спријатељили и дружили, а уз редовно учење, ни школа није била толико тешка. Ипак, пресудан моменат у њиховом школовању била је пандемија која је, нажалост, свима „помрсила конце“:
– Некако, са доласком пандемије као да је све стало. Престало је то гимназијско дружење, остао је, пак, привид свега тога. Наредне две године биле су године збуњености, непредвидивости и адаптације. Адаптације на нови метод рада, на виртуелну наставу и на изолацију. Првих годину дана било је напорно, то је сигурно. Седећи за столом сатима, преписујући стране и стране материјала који су послати, радећи контролне вежбе преко мејла или под камерама. Све су то нека искуства кроз која смо сви ми прошли у оваквој настави. Временом, стање се вратило на старо, али јаз који је та пандемија оставила је и даље био ту. Мањак дружења оставио је последице. Две године смо били под стресом због пандемије, а то је утицало да смо сви из ње изашли на ивици – нервозни, љути, збуњени, као ошамућени. Уз труд и рад, изгубљено знање је могло да се надомести, али социјализација не. Многи су у четврту годину ушли свесни да ће већина тих пријатељстава потрајати још годину дана, тако да смо били разочарани и неиспуњени. То нису биле четири године какве смо желели – године дружења, весеља и провода. То су биле четири године привидности и тренутности.
И поред ових околности, средњошколске године ће му, прича нам Виктор искрено, остати у лепом сећању:
– У лепом сећању ће ми остати због знања које сам стекао, људи које сам упознао и свих нових спознаја. Осећам да сам четири године касније знатно зрелија, испуњенија и усредсређенија особа од оне која је те давне 2018. године крочила у Гимназију. Многи чиниоци утицали су на то, ипак лагао бих кад не бих признао да сам на томе најзахвалнији професорима које сам упознао. Кроз ту спознају схватио сам да у животу неће све бити “по мом”. Најзахвалнији сам професору Дејану Крунићу. Разматрајући о филозофским и животним темама сваког часа и причајући о доживљајима из живота, проширио сам своје животне перспективе и схватања, стекао сам видике које до тада нисам имао. Тада сам имао осећај као да је, слушајући моје ставове, мишљења и искуства, неко стварно желео да чује оно што имам да кажем и да то размотри. Нисмо се увек слагали, наравно. Нека дела и ликови, за које сам тврдио да су тричава и бедно расипање речи, за професора су били највиши домени светске књижевности или пак генијални. Нема професора према коме гајим већу захвалност од професора Дејана Крунића.
Виктор је недавно уписао Електротехнички факултет Универзитета у Београду, а о својим жељама и плановима каже:
-Намера ми је да факултет који сам уписао успешно завршим. Са тим долази и жеља да се усавршим на пољима програмирања и математике. Одувек сам гајио одређену дозу интересовања и занимања за те области, међутим, околности и нека друга интересовања ми нису дала простора да се дубље заинтересујем. Сада, уписивање овог факултета ми даје мотивације да проширим своје видике. Други циљ ми је да наставим са оним што сам започео – желим да научим течно да говорим језике које сам почео да учим, наставим много више да читам и помажем деци широм света на њиховом путу да науче енглески.
Ово, како будући студенти воле да кажу, најдуже лето, Виктор, као и други његови вршњаци, планира да проведе најбоље могуће, а ми му то, уз најискреније честитке за постигнуте успехе у школи, од срца и желимо!
– Сигурно ћу ићи са друштвом на море, излазићу и одморићу се после овог стресног периода пријемних. Међутим, шта бих радио после факултета – то већ не знам. Сигуран сам да ме очекују напорне четири године, али после тога? Не бих знао – симпатично закључује Виктор своју причу за страницу у јубиларном броју нашег листа, коју нисмо случајно назвали ГЛАС ђака генерације, јер је ово једна од ретких прилика да „чујемо“ и по коју реч од младих који су понос нашег града.
Приредила: Гордана Домановић
