После Вазнесења Господњег о Мајци Божјој се старао апостол Јован Богослов, а у његовом одсуству је живела у кући његових родитеља. Као и Апостоли, Она је Својим присуством, речју и молитвама градила и утврђивала Христову Цркву. За време прогона које је подигао Ирод против младе Цркве Христове Марија се, заједно са апостолом Јованом Богословом, склонила на 43 године у Ефес, где је овом апостолу било одређено да проповеда Јеванђеље. Пресвета Богородица је посећивала хришћане и у другим градовима. А свима је познато да је боравила и на Светој Гори Атонској.
На основу предања, које је забележио црквени историчар Никифор Калист, Богородица је била средњег раста или, како други сматрају, нешто виша од средњег, боја Њеног лица била је као боја зрна пшеничног, Њена коса је била светлосмеђа и мало златаста, бистре очи боје зреле маслине, обрве повијене и тамне, нос мало издужен, уста боје лица и испуњена слатким речима, лице није округло нити оштро, него некако издужено, шаке и прсти дугачки… У говору са другима чувала је уравнотеженост, није се смејала нити збуњивала, а посебно се никада није гневила… увек једноставна, без и најмањег притворства, без мекуштва. Она у исто време бејаше оличење најузвишеније смирености. Хаљине Њене беху једноставне, без икаквих украса, као што то показује Њен свештени покров на глави који се до данас сачувао. Укратко речено, у свему Њеном беше присутна огромна благодат.
Реч „успење” значи – погружење у сан, уснуће, миран крај, упокојење слично сну. Упокојење Божје Мајке Црква назива Успењем зато што она као да је на кратко уснула и као да се од сна окрепила. Празник Успења Пресвете Богородице назива се великим зато што је на тај дан Христос срео и занавек настанио Мајку Своју крај Себе. Околности под којим се догодило Успење Божје Мајке познате су у православној цркви још од апостолских времена. До времена Свог блаженог Успења Пресвета Дјева Марија је поново боравила у Јерусалиму.
Често је долазила до Гроба Господњег, кадила ово место тамјаном и падала ничице у молитви. Не једном су непријатељи Спаситељеви покушали да је спрече да посећује свето место и тражили од првосвештеника да поставе стражу ради чувања Гроба Господњег. Међутим, постајући на чудесан начин, Духом Светим, невидљива за стражаре, Света Дјева је настављала да се моли пред Гробом.
У једној од таквих посета пред Њу је стао архангел Гаврило и најавио Јој Њено скоро пресељење из овог у вечни блажени живот небески. Као залог овога, архангел Јој је уручио палмину грану из Раја, која је светлела нетварном светлошћу Царства Божјег. После ове небеске вести Богородица се са трима девојкама које су Јој прислуживале (Сепфором, Евгенијом и Зоилом) вратила у дом св. Јована Богослова где је живела.
Пресвета Дјева се стаде припремати за Свој одлазак. Она најпре о томе обавести свог усињеника апостола Јована и показа му светлосну грану, остављајући му у завет да ту грану при спроводу носи пред одром Њеним. Свети Јован одмах позва апостола Јакова, првог епископа јерусалимског, и све сроднике и ближње и све Хришћане не само у Јерусалиму него и по околним градовима и селима. Свима њима Пресвета Богородица поче да беседи о томе како Јој се јавио архангел и најавио да ће се ускоро преселити у живот вечни. Док је Пресвета Богородица говорила, сви сабрани су плакали, а Она их је саветовала да не плачу, него да се радују Њеном одласку, пошто их Она неће оставити сироте, већ ће се пред Престолом Бога Живога још усрдније молити за њих и за читав свет. Још им је завештала да Њено тело буде погребено у Гетсиманском врту, јер тамо беше гробница светих праведних родитеља Њених Јоакима и Ане и светог праведног Јосифа, заручника Њеног.
Апостоли дођоше у Јерусалим и ушавши к Мајци Божјој видеше је преиспуњену небеском радошћу. Пресвета Богородица прослави Бога што је услишио Њену молитву и испунио жеље Њеног срца. Сваког од њих Она је по имену позивала к Себи, благословила и одала похвалу његовој вери и труду у проповеди Христовог Јеванђеља.
У петнаести дан месеца августа настаде трећи час, када је требало да буде Успење Мајке Божје. Свети апостоли су стајали крај украшеног одра на којем је лежала Пречиста Дјева Богородица. Пресвета Богородица се непрестано молила. Одједном одају обасја неизрецива Светлост. У лучама неизмерне Светлости, ка Пресветој са Небеса сиђе Сам Цар Славе Христос праћен мноштвом арханђела, анђела и других Небеских Сила, заједно са праведним душама праотаца и пророка који су од давнина пророковали рођење Пресвете Дјеве.
Видевши Свога Сина, Мајка Божја се усправи са одра и поклони Христу, па опет леже на одар и без икаквог телесног страдања, као да заспа слатким сном, јер је била без греха, предаде душу у руке Свога Сина и Бога.
Aпостоли се поклонише Господу, Који са славом вазнесе на Небо душу Своје Мајке. Они приступише и целиваше Њено пресвето тело, одајући му свечано поштовање, и тиме се освећиваху и испуњаваху благодаћу и духовном радошћу. Оплакујући свој растанак на земљи са Мајком Божјом, апостоли завршише погребење Њеног пречистог тела. Свети апостоли Петар, Павле, Јаков, са другима из реда дванаесторице апостола, понесоше на својим плећима одар на којем је лежало тело Свагдадјеве Марије. Свети Јован Богослов ишао је испред свих са рајском светлозрачећом граном, а остали апостоли и мноштво верних пратили су одар са свећама и кадионицама, певајући свештене песме. Ова свечана поворка кретала се од Сиона, кроз цели Јерусалим, све до Гетсиманије. Одједном се изнад ње јави златокруг од облака, сличан венцу, блистајући силном светлошћу. И из њега се разлегаше предивно анђелско појање које испуњаваше ваздух. Тај блештави облак са Небеским појцима креташе се ваздухом понад погребне поворке до самом места погребења.
Када је поворка стигла у Гетсиманију, тамо је са плачем и ридањем почело последње целивање пречистог тела Богоматериног. Тек увече апостоли су могли да га положе у гроб и великим каменом затворе улаз у пећину. Апостоли проведоше крај гроба Пресвете Богородице у Гетсиманском врту три дана, молећи се и певајући псалме.
Апостол Тома није био присутан погребу Мајке Божје. Дошавши трећи дан у Гетсиманију, он се горким сузама окрену ка гробу и гласно изрази жалост што се не удостоји последњег благослова Мајке Божје и опроштаја са Њом. Сажаливши се на њега апостоли одлучише да отворе гроб, и омогуће му утеху последњег поклоњења свештеним остацима Свагдадјеве. Али, откривши гроб, они у њему нађоше само Њене погребне овоје из којих се ширио небески миомир, и на тај начин се осведочише призором дивног вазнесења на небо тела Пресвете Деве.
Увече истог дана, када се апостоли сабраше у дому да вечерају, док су приносећи благодарење узносили к небу комад хлеба остављен у част Господа, јави им се Мајка Божја, окружена мноштвом анђела, и рече: „Радујте се! Ја сам с вама у све дане довека”. Ово је тако обрадовало Апостоле и све који су били са њима, те они ускликнуше: „Пресвета Богородице, помози нам!” Тако је успостављен почетак чина узношења панагије, тј. узношења хлеба у част Мајке Божје, који се и до данас очувао у манастирима.
Од тада Свети Апостоли се сами уверише и сву Цркву уверише у то да Матер Божја би у трећи дан после погребења васкрснута од Сина и Бога Свога и у телу вазнесена на Небо. Свети Апостоли поново уђоше у гроб и узеше плаштаницу остављену за утеху тужнима и као нелажно сведочанство Богоматериног устанућа из гроба.
Празник Успења Пресвете Богородице се до данас с посебном свечаношћу празнује у Гетсиманији, на месту Њеног погребења. Заправо, нигде срце не бива тако потресено тугом због растанка са Божјом Мајком и нигде се не испуњава таквом радошћу и вером у Њено бескрајно и непрестано материнско посредовање за свет као тамо, на месту Њеног погребења.
Вероучитељ Ђорђе Чоловић
„ОГРАДУ СВЕТА ХОЋУ ДА ПОХВАЛИМ“
Огради ум мој, Спасе мој,
јер Ограду света хоћу да похвалим –
Пречисту Матер Твоју.
Тврђавом речи оснажи ме,
и дубином појмова ојачај ме.
Јер си Ти рекао да ћеш испунити
молбе оних који с вером ишту.
Зато ми даруј језик, и говор,
и мисао непостиђену.
Јер сваки дар просветљења даје се од Тебе,
Светлодавче,
који се усели у утробу
Вечнодевствену.
(Икос на Успеније Богородице)
