Књижевница из Чачка Верица Тадић добитница је треће награде међународног књижевног конкурса „Zheng Nian Cup” у категорији књижевни есеј, објављено је 13. јула ове године. Организатори „Zheng Nian Cup“ су Изложбена сала кинеских уметника, Пекиншки Институт за кинеску културу „Zheng Nian“и бројни кинески медији. Верица Тадић награђена је за есеј о књижевном делу Милорада Павића „АЛХЕМИЧНО КОПНО У МОРУ ВРЕМЕНА“ који започиње цитатом:
„Људи живе у својим мислима
као ларве. Тек понеки се
развије у лептира и напусти чауру.“
– Милорад Павић –
Реч је о националном такмичењу за књижевност, калиграфију, сликарство и фотографију, а конкурс награђује писце из целог света у неколико књижевних категорија: поезија, кратке приче, есеј, роман. Жири књижевне награде „Zheng Nian Cup” доделио је најуспешнијима по три награде у свакој категорији, као и награде за специјални допринос, поезију, кратке приче, добило је још неколико књижевника из Србије.
– Почаствована сам наградом „Zheng Nian Cup“. Мало је рећи да је Павић моја инспирација. Овај есеј је одломак из обимне студије о Павићевим књигама. Тај сам есеј написала из великог надахнућа, годинама сам ишчитавала Павићеве књиге, и некако су ми се отварале слике и перспективе спонтано, сасвим природно. Нисам чак ни мислила да га објавим. Неки моји пријатељи су ме питали како сам те неке детаље , које нису могли да уоче док су читали Павићеве књиге и предложили ми га објавим – каже за „Глас“ Верица Тадић, и на питање – зашто Павић, одговара:
– Тешко је то рећи, он је многодимензионалан писац. Успео је да метафизички повеже и снове и јаву; да издигне реалност у виши ниво свести. Мислим да сам то најбоље објаснила у првом делу есеја „ФАНТАЗМАКОСМОС“. На флуидном мосту сам између јаве и снова. Ширим зенит импресија да бих објективом мисли бар делимично обухватила свет Павићевих јунака, којима је јава само мозаик светлуцавих сенки. Само обрис фантазмагоричних галаксија из космоса снова. После уласка у књижевну пустоловину у коју нас позива Павић, све ми неправде изгледају мале, као зрна грашка, а сва немања нису више црна поља око којих се живот укршта, јер се уз њега, водича кроз слова-путнике, може стићи у средиште Васионе, путовати кроз сва времена, истовремено, и могу се у одблеску снова који ће тек бити сањани, препознати ликови и догађаји из галерије давно изумрлих векова. Догађаји и појаве, земаљски и небески усуди, историја и филозофија, религијски и знанствени успони и катаклизмични суноврати цивилизација, обезвремљени су и обеспросторени, сливени у ушће универзалног тренутка. У том, ванвременом и обеспростореном, универзалном тренутку, мозаична слагалица снова и јаве, осим знања и чаролије, нуди и фантастичну могућност промене тока, обрнути редослед, инверзију хронолошког увида.
Одломак из есеја насловљен као „ПРЕКОГНИТИВНИ УВИД“ указује на визиоарски карактер Павићевог дела:
– Промене идентитета, у најширем спектру и најекстремнијем облику, одсликава живот арх. Атанасија Свилара, илити Разина, носиоца главне мушке улоге у роману „Предео сликан чајем“. Он, како наводи Ана Шомло у интервјуу са Милорадом Павићем, антиципира неколико најочигледнијих преокрета на тлу Источне Европе.
Атанасије Свилар је, наглашава Павић у том интервјуу, све те промене осетио на сопственој кожи, искусио у личном животу, суочивши се са свим оним што ће се касније десити са падом Берлинског зида и оним што се још дешава након бурних догађаја у Европи. Тако је Павић доказао ону своју чувену тезу да „од истине не прави књижевност, него од књижевности истину.“ Можемо слободно рећи да су нека збивања на Балкану и на глобалном нивоу показала да су миграциони таласи узбуркали море људских судбина до најдраматичнијих исхода, и да је Свиларева једрилица баш у том правцу једрила, наговештавајући подручје бурних ковитлаца много шире од оних у басену Источне Европе.
Награђени есеј Верице Тадић, наставља у својој анализи ту компарацију кроз разматрање романа „Предео сликан чајем“, (роман-лексикон), Просвета, Београд, 1984. … (Роман је реконструкција првобитног Даубманусовог издања из 1691. (који је уништен 1692, са допунама до најновијег времена. Садржи 100.000 речи.)
– Павић много пре тих догађаја, кроз лик Атанасија Разина (који у међувремену открива да му је отац Разин, а не Свилар) предочава слику будућег света, у коме ће продаја туђих живота и свега што уз то иде – воде, ваздуха, светиња, простора и времена – бити главни предмет трговине. Разин, осим права на животе туђих чукунунучића и белих пчела, планира и откуп имања за гробља нуклеарног отпада и гробља будућих генерација.
Подсетимо се скрнављења српских гробаља и цркава, свега што је свето. Сведоци смо и нових верских ратова у име наводне заштите људских права појединих раса. Трговина људима, нарочито незаштићеном и сиромашном децом и социјално угроженом женском популацијом, нажалост, није само књижевна фикција. Откривена је и јавно обзнањена и у нашој земљи, тек пре неколико година, знатно касније од писања романа.
Да ли ће неке нове генерације открити да су још пре рођења биле продате? И да је веза са правим прецима заувек прекинута, јер ће и њихова имена однети ветар судбине, можда онај исти који је, некад давно, допратио Хазаре у пределе између Каспијског и Црног мора.Тако и сам Атанасије Свилар „по ономе што чини“ постаје модерни пророк, сведочећи сопственим делима о будућим догађајима. И исписујући на пергаменту сопственог живота будућу историју. Егзодуси са Косова, и они ранији из Хрватске, о томе најбоље говоре.
Религијски преврати неминовно доводе до губљења свих врста идентитета: личног, породичног, друштвеног, верског, националног, културног. Гротескним опсервацијама Павић фантазме верског преобраћења своди на пародијски фингиран апсурд, што они на крају, упркос трагичним исходима, јесу. Најеклатантнији пример таквог апсурда откривамо у једном сликовитом инсерту у чијем фокусу је камила која са муслиманског гробља преноси грешнике у хришћанско гробље, а са хришћанског праведнике на исламско гробље.
Чишћењем сопствених гробаља од грешника, верски фанатици покушавају да промене и далеку прошлост, и све најбоље у историји припишу себи.
Верски далтонизам не види пружену руку, додир религија, смисао заједништва. Спотиче се на невидљивим, умишљеним препрекама. У различитости види само опасност. Зато радије остаје у вечитом мраку. Али ће пре свог пада и друге повући у провалију – пише у свом награђеном есеју Верица Тадић.
Зорица Лешовић Станојевић
