У ИСТОРИЈСКОМ АРХИВУ ПРЕДСТАВЉЕНА КЊИГА ПРОФЕСОРА ДР РАДОША ЉУШИЋА О ВАНБРАЧНОМ (И ЈЕДИНОМ) СИНУ КНЕЗА МИХАИЛА
На рођењу 1849. добио је име Вилхелм Бергхаус. Детињство је провео у Рогашкој Слатини у Словенији са својом мајком Маријом, са којом је кнез Михаило Обреновић био у љубавној вези током краткоg боравка у овом месту. Признао га је кнез за сина, али, иако му је он био једино дете, никада његово име није званично уписано у породично стабло владарске лозе. Од осме године живео је у Београду, где је стекао добро образовање, а на православном крштењу добио је име Велимир Теодоровић, по старом презимену Обреновића… Умро је 1898, било му је свега 49 година, а пошто није имао потомака, све што је имао тестаментом је оставио својој отаџбини Србији. Овако би се укратко могла написати животна прича великог добротвора, а трагичног и тужног „принца“, који је могао понети краљевску круну. Између ова два датума је веома занимљива, богата животна прича коју је професор др Радош Љушић уобличио у књигу „Велимир Теодоровић – сентиментална повест ванбрачног сина кнеза Михаила“. Чачанској публици је представљена 29. октобра у Међуопштинском историјском архиву Чачка. Поред аутора, о овој теми су говорили Лела Павловић, директорка Архива и Александар Марушић, директор Музеја рудничко-таковског краја, у чијем издању је књига штампана.
На представљању књиге публика је сазнала обиље података, мало познатих широј јавности. Наиме, кнез Милош и његов син Михаило покушали су 1848-1849. да се врате на српски престо. Када то није успело, морали су да се врате у Аустрију, преко Загреба, а онда и Рогашке Слатине, која је била део Аустријског царства, где је Михаило упознао Марију Бергхаус. Из те везе родио им се син, Вилхелм, кога је кнез убрзо признао за сина. Марија се после неколико година удала и кнез је пристао да се Вилхелм прво доведе у Беч, а затим и у Београд. Првих неколико година, чак ни у породици у којој је био смештен, није се причало да је то син кнеза Михаила. Касније је преведен у православље и добио је име Велимир. Након убиства кнеза Михаила 1868. године, није могао да наследи имовину. Перка, једна од сестара кнеза Михаила, део свог наследства пренела је на Велимира, односно, уступила му је феудално добро Негоје у Румунији. Од тога је касније формирана и задужбина „Велимиријанум“. Сахрањен је у Минхену, где је дуже време живео, а његове кости су, у време Карађорђевића, пренете на Ново гробље у Београду. Касније, 1928. године, подигнута је и капела-гробница на којој је уписано “Народни добротвор, Велимир Михаило Теодоровић”. У капели је и Велимирова биста, коју је урадио Ђорђе Јовановић, један од наших најпознатијих вајара.
На питање шта га је током истраживања о овом „заборављеном“ добротвору Србије посебно дотакло, проф. др Радош Љушић је рекао:
– Тужан је био Велимиров живот. Школу је учио прво у Београду, а затим је наставио у Бечу и Минхену. Све време је био „по страни“. Иако га је признао за сина, Михаило му се није посветио очински… Живео је усамљен, и у Београду и у Минхену. Будући да је био прилично ситуиран, помагао је Србима на разне начине, плаћао школарину нашим интелектуалцима који су студирали у Немачкој, као и многима који су студирали у Француској… Ко год му се обратио за помоћ, он му је излазио у сусрет. Помагао је материјално српску војску у време рата са Турцима 1876-1878. Био је скрајнут, тако је морало да буде, јер је био претендент на престо. Краљ Милан му је забранио да се врати у Србију. За то није донет никакав акт, али му је то усмено речено. Велимир је послушао савет оних који су му били пријатељи и о њему и његовој имовини бринули и док је био малолетан – никада се није вратио у домовину. Био је, заиста, веома занимљива, племенита личност. За разлику од већине осталих Обреновића, иза себе је оставио траг великог добротвора – рекао је професор Љушић.
Историчар Александар Марушић, директор Музеја рудничко-таковског краја у Горњем Милановцу, истакао је да је нова књига професора Љушића веома значајна.
– Ово је биографија, можда несуђеног, а свакако, никад признатог наследника српског престола. Када читате његову животну причу, која је и поносита и тужна, па и трагична, видите да је и он, као и многи владари династије Обреновић, порастао, малтене, без оца и без мајке… Јесу се Михаилови и Милошеви пријатељи трудили око његовог васпитања и школовања, тако да је Велимир израстао у веома образованог господина. Али, од убиства оца до своје смрти, није крочио на тло Србије, што говори о трагичности његовог живота… Професор Љушић, као врсни познавалац и истраживач архивске грађе, у својој књизи нас и опомиње о српском немару и о томе како смо као народ склони заборављању – један је од закључака историчара Марушића.
Занимљиво је да је Велимир имао коректне и присне односе са кнегињом Јулијом, супругом кнеза Михаила, посебно после његовог убиства. Сам кнез га је повремено примао, а о сусретима са оцем остало је Велимирово сећање: “Он ми да руку, коју ја пољубим, затим пољуби мене у чело, пита ме о учењу, да ми савет о одевању, поклони ми дукат и неку књигу, а затим је аудијенција готова! Мени дође да га загрлим и изљубим, али не смем”.
На кући у Рогашкој Слатини и данас стоји табла да се ту родио Велимир Теодоровић. Али, од огромне преписке коју је водио, сачувано је тек једно Велимирово писмо…
Прошле године Међуопштински историјски архив објавио је књигу проф. др Радоша Љушића „Пописи имовине династије Обреновић“. Како је рекла Лела Павловић, директорка ове културне установе, књига о Велимиру Теодоровићу је завршетак једне целине о Обреновићима од истог аутора.
В. Т.
Велимир је у Србији, заправо, живео свега десетак година. У то време кнез Михаило је његово образовање поверио сликару Стеви Тодоровићу, који га је насликао као младића од 16 година. Тај портрет је насловна страна књиге професора Љушића.
ЗАДУЖБИНА „ВЕЛИМИРИЈАНУМ“
Према речима проф. др Радоша Љушића, после Мајског преврата 1903. углавном се проучавала историја Србије из времена владавине Карађорђевића, док је династија Обреновић била прилично запостављена у универзитетским круговима и ван њих. Последњих година објављено је неколико књига професора Љушића о владарима из ове династије – о кнезу Милошу, кнезу Михаилу, краљу Александру, а ове године требало би да буде објављена и књига о краљу Милану. Радећи на тим делима, наишао је на документа са много више података о ванбрачном сину кнеза Михаила. О њему се и раније знало, али, углавном, по његовој задужбини „Велимиријанум“, једној од ретких према којој су „комунисти били благонаклони“ и која је постојала чак све до 1973. године!
Новцем којим је располагала задужбина „Велимиријанум“, по тестаментарној вољи Велимира Теодоровића, помагане су и финансиране културне, образовне и научне установе. Историчар Александар Марушић је навео да је 1957. године помоћ ове задужбине добила и најстарија основна школа у Горњем Милановцу, и то за потребе тек основаног листа „Дечија политика“ (убрзо промењен назив у „Дечије новине“).
