Николину Ћирић упознали смо када јој је било око четири године. Превремено рођење у седмом месецу са само 850 грама, оставило је велике последице на њено здравље. Хидроцефалус, церебрална парализа, епилептични напади, неке су од дијагноза које је добила готово одмах на рођењу. Није могла да говори, хода, слабо је напредовала у тежини… Већи део живота провела је по болницама. Резултати бројних прегледа нису били охрабрујући, па су јој многи лекари, због великог оштећења мозга, давали мале шансе да ће моћи да напредује. Али, после велике битке и бројних терапија, пре свега матичним ћелијама у Турској, Нина, како је у породици зову, почела је да говори, да комуницира са околином… Њена мајка Данијела Милутиновић јавила нам је да је Николина недавно, заједно са својим вршњацима, учествовала у традиционалној приредби предшколаца у Културном центру. Уписала је први разред и на јесен ће кренути у ОШ „Милица Павловић“!
– Требало је много времена, стрпљења, снаге, одрицања, али смо после четири године терапија матичним ћелијама у Истанбулу успели да Нини буде знатно боље. Мислим да смо постигли максимум! Можда и више од тога. Много тога сада може сама, говори доста, ментално је ојачала, ишла је у вртић и у предшколско, васпитачи су је хвалили, пратила је наставу… Пред пуном салом у Културном центру на приредби говорила је песмицу коју је научила напамет, без имало треме – прича поносно Данијела и додаје да је Николина почела и да хода, истина уз помоћ ње или физиотеапеута. Сада, осим лекова које узима како би јој предупредили епи нападе, има само сталне вежбе са физиотерапеутом и повремено са логопедом.
За Николинино лечење биле су организоване многе хуманитарне акције. Данијела је захвална свима који су им помогли да њена ћерка иде на лечење у Турску. Прича да је Николина ишла целе године у предшколско, успешно је пратила наставу. Прилагодила се без икаквих проблема.
– Она обожава децу и она њу. Уписала сам је у ОШ „Милица Павловић“ и једино молим да Град помогне да се уради рампа за децу са инвалидитетом, како би могла лакше да дође до учионице у приземљу.
Николина је и нама одрецитовала део песмице Десанке Максимовић, коју је говорила на приредби: „Петлићу певачу, сутра ме пробуди… – викни гласом јасним, први дан у школу да ти не закасним…“. Мало јој је помогла најстарија сестра Тијана, која је завршила седми разред. Каже да је посебно поносна на своју Нину.
– Помагаћу јој све што буде требало, као што сам радила и док је била предшколац. И неће бити тешко, једино што ће морати и даље колицима да иде до учионице – каже Тијана.
И брат Тихомир, који на јесен креће у четврти разред, каже да је пресрећан што ће му још једна сестра ићи у исту школу. Вероватно ће сво троје бити иста смена. Лена је најмлађа, има четири године, иде у вртић и већ зна многе песмице. На питање кога највише воли, Николина без размишљања каже – Лену!
– Била сам и код градоначелника и он нам је рекао да се пријавимо на конкурс како бисмо добили шансу за неки свој кров над главом, с обзиром да смо подстанари и да сам самохрана мајка – каже Данијела.
В. Т.
Фото: Из породичног албума
