„ПТИЦЕ ЧАЧКА И ОКОЛИНЕ“
Обе врсте су станарице и гнездарице у нашем крају. Велики детлић је најбројнији из своје породице у целој Србији, па и у Чачку и околини, док је његов скоро дупло мањи „брат“, најмањи детлић у региону. Сама породица детлића има десет чланова. Поред шест врста детлића, чија је заједничка одлика јак кљун којим упорно, за многе иритантно, кљуца (куц-куц) по дрвећу, у ову невелику породицу спадају вијоглава и три врсте жуна, чији су кљунови слабији, па могу „бушити“ само мекше дрвеће. О главним карактеристикама великог и малог детлића говорио нам је Драгиша Гашо Петровић.
Великог детлића (лат. Dendrocopos major, енг. Great Spotted Woodpecker) одликују уочљива бела поља на крилима, црвени подрепак и црне „узде“ које се спајају са црним потиљком. Затиљак код мужјака је црвен. Лет је карактеристично таласаст, а на дну сваког „таласа“ крила су му скупљена, па делује као да је непрестано у некој игри.
– У пролеће се чешће може чути бубњање по старим сувим гранама. То он својим оштрим кљуном буши рупе у потрази за храном или копа дупљу за гнездо. Прилично дугим лепљивим језиком извлачи ларве из тих бушотина. Том приликом удара осам до десет пута у секунди – каже Гашо о овој птици која насељава четинарске, али и листопадне и мешовите шуме.
Велики детлић је чест и у воћњацима и парковима, а није необично видети га и у градској средини, поред Западне Мораве, око Спортског центра „Младост“, на Сувој Морави…
Како наводи Петровић, гнезди се током априла и маја у дупљама које сам “копа”. Женка полаже пет до седам јаја, млади се излежу за две седмице. Храни се инсектима и њиховим ларвама, гусеницама које проналази копајући под кором дрвећа. Зими не заобилази семење воћа и њихове необране плодове.
Према подацима Друштва за заштиту и проучавање птица Србије, ова птица је равномерно распрострањена у свим деловима Србије. Углавном одсуствује као гнездарица из обешумљених делова Војводине.
Мали детлић (лат. Dendrocopos minor, енг. Lesser Spoted Woodpecker) је величине врапца. Доњи делови трбуха ишарани су испрекиданим уздужним линијама, а по крилима и леђима има хоризонталне пруге. Црвено теме је карактеристика мужјака, док је теме женке бело и она је без црвенила било где по телу. У пролеће се могу чути, такође, његови ударци по сувим гранама. Али, у односу на његовог великог „рођака“, они су тиши, али и много бржи, ударају по сувим грана чак десет до 30 пута у секунди.
– Станишта малог детлића су воћњаци, отворене листопадне и мешовите шуме, посебно у долинама река. Редовна гнездарица је на дрвећу крај Западне и Суве Мораве. Исхрана му је слична као и великом детлићу. Радо се храни и ситнијим инсектима и лисним вашима. Најчешће прави гнезда уз реке у низијама и побрђу. Гнезди се у априлу и мају, када женка снесе пет, шест јаја, а млади на свет долазе, такође, за две недеље – каже Петровић и наводи податке ДЗППС – да је мали детлић релативно малобројна гнездарица у свим регионима Србије, а бројност се после 2000. године оцењује као стабилна. У Војводини насељава све веће водоплавне шуме, пешчаре, Фрушку гору и Вршачке планине. Углавном одсуствује у планинским мешовитим и четинарским шумама.
Оба детлића су строго заштићене врсте. Највише их угрожава губитак станишта, крчење старих воћњака и уклањање старих стабала по шумама и забранима.
В. Т.
Фото: Драгиша Гашо Петровић
Извор: „Птице Чачка и околине“, Wikipedia
„ПОГОДИ КО САМ!“
Многи памте ову реченицу из некада радо гледаног цртаћа. Створио га је Волтер Ленц, који је инспирацију за Перу Детлића добио 1941. године, док је био на меденом месецу у Џун Лејку, са својом супругом. Ноћима нису могли да спавају, због детлића који се налазио на крову куће. Када је почела да пада киша, схватили су да им је птица направила рупе на крову. Волтер је желео да убије птицу, али му је супруга предложила да направи цртани филм о иритантном детлићу.
