“Без обзира на клупске резултате, ако их нису пратили и они репрезентативни каријера није потпуна. То и данас истичем. Позив да учествујем на Светском првенству је нешто најбоље што ми се догодило. Нажалост, није се добро завршило. Ипак, и данас бих поступио на исти начин. Био је то врхунац мог бављења кошарком.”
Овако говори Бранко Јоровић, члан националног тима Србије и Црне Горе на Светском првенству одржаном у Јапану 2006. године. Одазивање позиву селектора Драгана Шакоте га је скупо коштало и усмерило му даљу каријеру која је до тешке повреде доживљене на припремама ишла вртоглавом брзином напред.
Кошарком је почео да се бави као петнаестогодишњак, рођен 1981. године, у Гучи, а први тренер му је био ујак Мирослав Милић Кишка.
- За данашње појмове то је касно, али мене су као дечака интересовали скоро сви спортови. Једноставно, наклоњен сам ка спорту и био сам добар у рукомету, фудбалу, стоном тенису – започиње причу Јоровић.
После две године, не баш активног тренирања, његов потенцијал приметио је искусни кошаркашки вук професор Александар Стефановић на чији предлог прелази у Чачак и постаје део “Борца”.
- Тек тада долазим до сазнања шта је прави тренинг, али врло брзо нас неколицина млађих играча (Бобан Радовановић, Војо Илић, Пеђа Марковић, Мирко Вукајловић …) “прекомандована“ је у “Железничар”. Ту, под вођством Милана Петронијевића Пеце почињемо да сазревамо играчки и људски. Практично смо “прескочили” играње за млађе категорије и одмах почели да стичемо сениорско искуство. То се показало као добар потез. У сезони 1998/99. били смо чланови Друге српске лиге група ЗАПАД, што је тада био најнижи степен такмичења. Већ наредне освајамо прво место и остварујемо пласман у јединствену Прву српску лигу – присећа се Јоровић наступа за екипу са желеничке станице.
Последња сезона играња у дресу “Железничара” била је та 2000/01, када је у вишем степену заузето девето место, а онда следи повратак у “Борац”.
- Тренер Дејан Мијатовић је видео да са својом висином од 204 см не могу да у Првој “Б” лиги играм на унутрашњим позицијама, већ морам да идем даље од коша. Под његовим будним оком уследио је “паклени” рад. Тренирало се и по шест сати дневно. Са две, три, четири лопте. Није било лако, али напред су ме водили упорност и жеља за напретком. Знао сам да ће такав приступ кошарци морати да се исплати. И, резултати су дошли. Коришћење атлетског потенцијала до максимума и уз повећање брзине омогућило ми је да без проблема играм и на позицији “два”. Да будем чак бек шутер. Тако да сам на спољним позицијама играо до краја каријере.
Игре у дресу “Борца” нису промакле људима из “ФМП”-а са којим је тих година “Борац” имао сарадњу. После непуне две године обрео се у Железнику. Под диригентском палицом Владе Ђуровића, касније његов посао настављају Бошко Ђокић и Владан Вукојичић, “пантери” састављају моћан тим који 2004. и 2006. осваја Јадранску лигу, данас АБА 1, а национални Куп “Радивој Кораћ” 2005. Играју и полуфинале УЛЕБ купа. Огроман допринос оваквим резултатима дао је Бранко Јоровић који каже да су три године проведене у “ФМП”-у представљале врхунац његове каријере.
УНИВЕРЗИЈАДА
Први наступ у репрезентативном дресу Јоровић је имао 2003. године на Универзијади у Јужној Кореји. Кошаркашки савез је позвао “ФМП” да на овом такмичењу наступи као селекција Србије и Црне Горе. Влада Ђуровић је ту идеју прихватио. У финалу је наш национални тим био бољи од руског, а најбољи играч је Бранко Јоровић.
У саставу су била још двојица Чачана, Марко Мариновић и Милан Браловић.
СВЕТСКО ПРВЕНСТВО
Онда, захваљујући специјалној позивници, наш национални тим 2006. године очекује наступ на Светском првенству у Јапану. Ми смо били планетарни шампиони два пута узастопно, 1998. у Атини и 2002. у Индијанаполису. Ипак, током четири године много тога се променило. У току је смена генерација. На Европском првенству 2005. заузимамо шесто место, док нас 2005. у Београду Француска побеђује у осмини финала. Осим тога, у току је “раздруживање” Србије и Црне горе, то је био последњи наступ под тим именом, па Шћепановић и Дробњак одустају од наступа у Јапану. Селектор Драган Шакота је принуђен да шансу пружи младима. Међу њима је и Јоровић. Друштво му праве још двојица Чачана. На паркету су Урош Трипковић и Марко Мариновић, док је Бата Зимоњић кондициони тренер.
- Ниједног тренутка се нисам двоумио када сам добио позив. То је нешто што се не одбија. Осим тога, желео сам да учешћем на Светском првенству “заокружим” један успешан период. Нажалост, ствари су кренуле у супротном смеру. Током припрема почео је да се јавља оштар бол у леђима. Није настао као последица неког ударца, већ је, једноставно, “тело почело да се буни”. Паклени рад је дошао на наплату у најгорем тренутку. Покушане су разне терапије, тренирао под инјекцијама. Тако је било и током такмичења. Због тога нисам пружао очекиване партије и на прави начин доприносио тиму. Иако сам желео најбоље, болови су били толико јаки да нисам могао да се у потпуности посветим игри – присећа се нимало лаких тренутака.
Каже да је пораз у првом колу од Нигерије био прави шок. Противника нису добро познавали, а касније се испоставило да је седам, осам Нигеријаца направило лепе каријере у НБА лиги. Следе порази од Француске и јаке Аргентине коју су предводили Скола и Ђинобили. Због тога у осмини финала играмо са моћном Шпанијом за коју наступају браћа Гасол, Наваро, Гарбахоса. „Црвена фурија” нас је послала кући, а потом освојила шампионску титулу.
Упркос таквом развоју догађаја то Светско првенство је за њега било незаборавно искуство.
- Играти за репрезентацију представља част и то се не заборавља. Жао ми је што добра атмосфера међу играчима није донела бољи резултат. Иначе, сви смо остали у пријатељским односима и кад год смо у прилици сусретнемо се и дружимо – овако завршава своје сећање на те дане.
ШТА ЈЕ БИЛО ПОСЛЕ?
Најгоре по Бранка је дошло после. Због повреде није прошао медицинске тестове у шпанској “Ђирони” и тако му је пропао милионски уговор иако је пре првенства “био виђен” у том клубу.
Следи операција и дуг опоравак.
- Било је тешких тренутака. Осећај немоћи је најгори. Осим тога, чињеница да одједном нема оних који су те до јуче тапшали по раменима, причали о теби све најбоље, а онда те преко ноћи заборавили још више боли. Тешко да бих све то превазишао да нисам имао помоћ породице и неколицине најближих пријатеља – искрен је Јоровић.
Велики борац није желео да се преда. Храбро се хвата у коштац са проблемима и спрема се за повратак на паркет.
- Није лако кад схватиш да неке ствари које си раније са лакоћом радио сад не можеш. Због тога кажем да нисам кретао од нуле, већ из дебелог минуса. Воља ме ниједног тренутка није напуштала. Пред сваки тренинг имао сам посебне припреме од скоро цео сат, јер је требало одржати кичму у потребном тонусу. Упорност и тврдоглавост су победиле и успео сам да се вратим – наставља своју исповест.
Али, далеко је од тога да су му проблеми решени. Сусреће се сад са још једном препреком. Она се зове сумњичавост у његове способности. Пробао је у “Црвеној звезди”, потписао 2007. трогодишњи уговор, али после неколико месеци процењено је да није за велике напоре и принуђен је да потражи нову средину. Одлази на кратко у Грчку, а онда се поново појављује Дејан Мијатовић са позивом да заигра у “Свислајон Такову”. Овај чачански двојац је најзаслужнији што су Вршчани у сезони 2008/09. изборили наступ у Јадранској лиги (касније је пребачен у Крагујевац и преименован у “Раднички”, прим. аутора). Следи повратак у “Борац” и освајање КЛС са овим клубом 2009/10.
Професионални пут га води у Грчку и Немачку, да би се 2012. обрео у “Игокеи”. Током трогодишњег играња освојио је исто толико титула првака БиХ, један Куп, а 2012/13. “Игокеа” је лигашки део Јадранске лиге завршила на првом месту.
– Поносан сам на тај период после повреде, јер сам доказао да сам био спреман за врхунска остварења. Било је и тада оних који су сумњичаво вртели главом. Не могу да кажем да ме такве ствари нису погађале, али најважније ми је да сам на сопственом примеру дошао до сазнања колико човек може да издржи, а да тога није ни светан – истиче Јоровић.
Имао је жељу да каријеру заврши у “Борцу”, али, по његовим речима, “неке ствари се нису поклопиле” и последњу утакмицу одиграва у румунском “Клужу” 2016. године.
ТРЕНЕРСКА КАРИЈЕРА
Занимање за тренерски позив исказивао је још док је био играч. Није само долазио и одлазио са тренинга, већ се трудио да од сваког тренера нешто научи. Имао је и од кога, јер су тимове у којима је играо водили велики познаваоци ове игре. Најпре је радио појединачне тренинге, а прва искуства у вођењу тимова стекао је у “Железничару”, дошао крајем 2019. и водио тим до прекида првенства, због епидемиолошке ситуације, 2020. Потом постаје шеф стручног штаба ариљског “Клика”, а онда преузима бригу и о лазаревачкој “Колубари”, члану КЛС. Убрзо му долази позив од Влада Јовановића да му буде помоћник у “Црвеној звезди”. Када је Јовановић смењен постаје тренер јуниорског састава тима са Малог Калемегдана. На том послу је већ другу годину.
- Покушавамо да припремимо играче да буду конкурентни за први тим. То није лак посао и захтева много енергије, приче, рада. Бирамо играче из Београда и са стране. Покушавам младима да пренесем што више својих искустава и стално им говорим да су за успех потребни упорност, спремност на одрицање, тежак рад и карактер. Без карактера нема ништа – објашњава Јоровић.
ЕПИЛОГ
Иако је свестан тога да би му каријера била потпуно другачија да се није десила повреда, са савршеном мирноћом осврће се на период иза себе.
- Кад све узмем у обзир задовољан сам постигнутим. Успео сам да дам све од себе, а то ми је био основни циљ. Лоше бих се осећао да то нисам учинио. Тако да сам са те стране у потпуности миран.
Ове Јоровићеве речи могу да буду поука сваком од нас.
В. Д.
