Za Slobodana Filipovića ne postoji dilema kada govori o svojoj budućnosti. Najmlađi od sedmorice braće i dve sestre, ovaj dvadesetsedmogodišnji mladić odavno je odlučio da u Milićevcima, svom rodnom selu, bude „svoj na svom“ i nastavi tamo gde su njegovi preci stali. Imanje od dede Adama proširilo se, sada je u posedu Filipovića više od 11 hektara. Skoro isto toliko zemlje uzeli su u najam ili im komšije daju da je obrađuju, da se ne zakorovi. O velikom imanju Slobo ne brine sam. Iako je zbog bolesti vezana za invalidska kolica, majka Draga pomaže savetima. U porodičnoj kući su još trojica neoženjene braće, ostali dolaze kad god je potreba… A oko stoke i na njivi skoro uvek ima šta da se radi.
Slobodan je učio za auto-limara, ali je jedva čekao da završi školu i da se vrati na zemlju. Opredelio se za stočarstvo, gaji bikove, krave, ovce… Mala bašta je za kućne potrebe, a na dvadesetak ari je i zasad kajsije, samo za rakiju. U štali je šest krava i od kada se Draga razbolela, ne sire, već mleko predaju. Slobo je posle smrti oca želeo da ima i bikove. Sad ih je u štali sedam, a voleo bi da ih ima mnogo više, ne bi mu teško palo još posla. Svu hranu za stoku proizvode sami – kukuruz, ječam, zob, pšenicu, detelinu. Ni mehanizacije mnogo ne nedostaje – tri traktora, sve priključne mašine… Sve su od svog novca, bez subvencija, kupovali.
– Od rada nisam nikad bež`o. A meni je lepše ovde, nego u gradu – kratko objašnjava on svoju odluku. Na zemlji si svoj gazda, uz Božju pomoć, dodaje i naglašava da mu u poslovima pomažu sva braća. Trojica su zaposleni u jednoj obližnjoj firmi i kad završe smenu od velike su pomoći, kao i druga braća koji dolaze za vikend, a leti i češće. Ima vremena, kaže Slobo, za sve. Ostalo je u selu nešto omladine, druže se, kad požele odu u Čačak u provod. Ali, mnogi su napustili selo, pa mu vršnjaci često kažu da proda zemlju i „da se ne muči više“. A on na to odgovara:
– Veća je muka ići na posao i raditi za male pare. Ja stižem sve. Može da se živi i od ovog rada. Nije neka zarada, ali je lepa, jer sve svojim rukama, snagom i slogom radimo.
Samo mu je žao što je i ovde sve manje naroda, dosta mladih je otišlo. Dodaje, ne bez pomalo gorčine, da su uslovi na selu i dalje teški. Nedavno je ovaj deo sela prvi put dobio asfalt, pa su baš kod Filipovića priredili veliko slavlje. Četovorogodišnja škola radi, ali je sve manje đaka. Kuća Filipović ima svoj bunar u dvorištu, izdašan i dobar, pa vodu koriste i komšije. Ali, valjalo bi da stigne i „gradska voda“. Na pitanje koliko mu traje dan, napominje da je zimi lakše, kad je manje posla. Leti je na nogama od svitanja, pa dok se ne završi sve ono što se mora. Ali uz osmeh tvrdi: „Ništa mi nije teško“. Valjalo bi i da ima neku pomoć od države, jer mu je želja da ima veće stado bikova, koje tovi za prodaju. Pomalo šaljivo kaže da će se poslednji oženiti, jer se tako i rodio, a i za to će doći vreme. Draga, ponosno gledajući u sina, dodaje da on još sve posmatra svojim „mladim“ očima.
– Kad smo decu školovali i gajili, živelo se od jedne plate i od onog što prodamo od poljoprivrede. Bilo je dosta obaveza, posebno dok su mali bili, ali kako su stasavali, tako su odmah počinjali da pomažu – oko stoke, na njivama… Razlika između nastarijeg Saše i Sloba je 22 godine, pa su i oni brinuli jedno o drugom. Uvek je nečega falilo, bilo je toga kol`ko `oćeš. Posebno para kada smo ih školovali… Ali, stekne se sve i deca su velika radost. Kad se oni svi okupe i kad ih vidim složne, to mi je najveće bogatstvo… Okupljaju se često, ali uvek neko nedostaje – priča tiho Draga, krijući tugu.
Sin Velisav, koji sada sa porodicom živi u Ljubiću, kaže da nije bilo lako dok su bili mali. Posle završena četiri razreda, morali su često pešačiti do škole, sat-dva do Čačka.
– Navikli smo da radimo. Moralo se tako. Sve se ručno radilo, imali smo jedan traktor i to je sve… Nismo znali šta je letnji raspust, išli smo i u nadnicu, da zaradimo da kupimo patike, knjige… Radovali smo se svakoj novoj stvari. Ali nikada se nismo žalili što nas je mnogo. Danas mladi drugačije žive, telefoni, internet, sve je dostupnije, ali opet je kriza – zaključuje Velisav, čiji nas je sin, četvorogodišnji Vukašin, i „upoznao“ sa porodicom. On se smatra „malim gazdom“, jer se jedini (za sada) od devetoro unučadi rodio na porodičnom imanju. Pokazujući nam fotografiju sa svadbe svog oca, Vukašin nabraja:
– Dole su Slobo, moj tata, mama Bojana i Adam, koga zovem Aco. Stoje: Srećko, tetke Slavica i Snežana, Miloš Ruto, Saša, baba Draga i Miladin. Ali najviše volim da budem sa čičom Slobom, da mu pomognem na traktoru – priča Vukašin, koji sa ocem rado dolazi iz grada. Sa nama odlazi i do drugog dela sela, da vidi kako Slobo i Srećko kombajniraju kukuruz… Slobodanov otac Jovan, koji je umro pre 13 godina, bio je jedinac, a Draga je odrasla uz brata i sestru. Možda baš zato, želeli su i stvorili veliku porodicu. Deda Adam Filipović umro je ubrzo posle sina, ali je unucima ostavio zavet da izgrade kuće jednu do druge. Tako im je i ostavio okućnicu, da sami odaberu mesto za svoje porodice.
V. Trtović
