ОЧИ НАШИХ СТРАНАЦА – ОГЛЕДАЛО НАС (5)
Прве странице историје чачанског здравства исписивали су странци. Ову племениту поворку лекара који су спасавали животе грађана једне мале вароши, њима пристиглим из далеког света до тада потпуно непознате, предводи Карло Белони из места Лева (данашња Словачка), који, тек што је завршио медицину у Пешти, долази у Чачак 1836. године. Тада је у Србији имало свега девет дипломираних лекара! Није мали број оних који су временом постали Чачани, делећи до краја живота са својим комшијама све радости и недаће, па и највеће људске трагедије – ратове! И касније, када су „стасали“ домаћи лекари, пристигли прво са француских и немачких факултета, многи странци су имали непроценљив значај за развој чачанске медицине.
Имена многих још увек се изговарају са великим пијететом, не само у кругу њихових колега, попут Чеха др Јарослава Кужеља, др Мехмеда Хоџића из Босанског Петровца, још једног Чеха др Венцеслава Стејскала, Аустријанца др Гистава Сајферта, који је био и први чачански зубни лекар, др Фрања Херцога, педијатра и „непоновљиве личности у чачанској медицини“, како то написа угледни чачански хирург у пензији др Зоран С. Антоновић у фељтону „Сто година чачанске хирургије“. Ово су само неки из плејаде странаца – врхунских чачанских лекара. О животу и оданости професији и хуманости већине њих наша колегиница Емилија Вишњић написала је бројне репортаже у рубрици „Из породичног албума“, које је касније објединила у књигу „Дођоше и оставише траг“.
Неки су, нажалост, неправедно заборављени. О њима значајна сведочанства сакупили су новинари Миле Мојсиловић и Радован М. Маринковић у монографији „Здравство чачанског краја“, која је објављена 1979, у издању „Чачанског гласа“.
„Са доктором Карлом Белонијем, односно, његовим доласком у Чачак, завршен је један период тоталног здравственог мрака, а почео други: постепеног отварања врата ученим медицинским стручњацима…“, записано је у тој монографији.
„Апотеку држи доста велику, лекове често нове набавља, сиромасима који немају чиме да плате поклања, а од имућни наплаћује, болеснику без закасненија иде… Опште повереније још није добио због сујеверја народа. Нарави кротке, у обхођењу са здравима добар, с болесницима тих и стрпљив, порока никакви важни није се могло на њему до сада приметити…“, ово су неки ближи подаци у листама из тог доба о личности др Белонија, који је поставио темеље и српске војне санитетске службе.
Одмах након њега у Чачак су дошли, прво из Аустрије др Јосиф Шауенгел, који је неколико година био окружни физикус (по преласку у православну веру Јован Петровић), а затим и др Стеван Тренчини, пореклом из места Таља у горњој Мађарској. У Чачак је дошао из Мајданпека 1853. и на челу здравствене службе чачанског округа задржао се скоро три деценије (умро је 1890. и сахрањен на чачанском гробљу). Било је то време епидемије великих богиња, па су ови лекари имали велики значај и у спровођењу калемљења, како се тада звала вакцинација.
Сигурно, један од највећих у том првом поглављу чачанског здравства, не само као лекар, већ и као просветитељ, био је др Јарослав Кужељ. О овом изузетном човеку остале су многе анегдоте и приче, дуго препричаване међу Чачанима и Драгачевцима, а о њему је писала колегиница Емилија Вишњић и у прошлом броју „Чачанског гласа“. Пренећемо само једну анегдоту из ратних дана (српско-турски рат, у који је са групом својих колега сународника дошао др Кужељ као добровољац).
„Када су му официри затражили ћебад `на реверс` из санитетских резерви болнице он их је категорички одбио. Официри су поднели против њега пријаву Министарству војном, на коју је др Кужељ дао изјашњење достојанственим тоном. Завршио је речима: `са реверсима, господо, ја не могу да покривам болеснке и рањенике`.“ („Здравство чачанског краја“). Заслужан је за изградњу савремене болнице. Поред лекарског, имао је и неуморан просветитељски дар – држао је предавања о хигијени, на његово инсистирање покренута је акција за довођење воде са Карауле и за изградњу водовода у Чачку, набављао је из иностранства гвоздене плугове, па и семена разног воћа и поклањао их по селима која је обилазио, као и „пакетиће свилених буба које је делио домаћицама и подучавао их како да их гаје и дођу до свиленог конца“…
И др Венцеслав Стејскал, пример је достојан дивљења. Рођен у Србији, пореклом Чех, био је трећа генерација лекара у породици Стејскал, који су диплому стекли на факултету у Прагу. Његов отац, истог имена, у Србију је дошао као добровољац за време српско-турског рата. Пред сам крај 19. века у Чачку је почео да ради др Венцеслав (млађи), који је дипломирао медицину у Прагу са 23 године старости. Учествовао је у Балканском рату, у коме је оболео од тифуса, а на почетку Првог светског рата, због тромбозе ноге, демобилисан је, па се вратио кући у Чачак. Према сведочењу његовог сина Братислава (забележио М. М. Мојсиловић 1971, „Само је један твој град“), морао је болницу да преда Аустријанцима. Због колере, Аустријанци су, да не би губили своје лекаре, поставили др Стејскала за шефа „колеричног одељења“ са свим болничарима и персоналом. У болници је носио униформу српског официра… У Чачак је донео један од првих рендген апарата, који је купио на специјализацији у Немачкој пре Првог светског рата.
Почетком 1930. у Чачак је дошао др Мехмед Хоџић „лекар који је имао душу“ (Емилија Вишњић). Бавио се комплетном „оперативом“ (општа, ортопедско-трауматолошка, оториноларинголошка, гинеколошка и уролошка хирургија). Умро је 1946. у Београду, са свега 49 година. Сахрањен је у Чачку, а на споменику брат Хусеин је дао да се испише: „Волио си ово мјесто и народ и они тебе, зато су те вјечито и задржали овдје крај себе“.
У свом фељтону др Антоновић се, у великој мери, ослањао на податке из веома детаљне историје чачанског здравства Мила Мојсиловића и Радована Маринковића. Имао је жељу и намеру да и сам објави једну мању монографију о чачанској хирургији, али су се испречиле „људске сујете“. Текстове из фељтона, па и накнадна сазнања, ипак је сабрао у једну „личну“ публикацију. У њој је, пажње вредна, прича о др Марјану Бервару, Словенцу који је у Чачак дошао за време Другог светског рата, са избеглицама из Словеније, међу којима је била и његова породица. За др Бервара који је касније постао професор на Војномедицинској академији, др Антоновић каже да је један од најбољих хирурга које је упознао…
– Од тог човека смо много научили и сви имали велике користи – написао је др Антоновић.
У сећањима овог „радозналог истраживача“, од којих је нека и прибележио, још су многа лица и великани лекарске струке (наравно, не само странаца), које је током живота и своје дугогодишње каријере упознао, било лично или кроз приче других. Вредело би их сачувати, јер сигурно могу користити неким будућим хроничарима.
В. Т.
ВРЕДНО ДИВЉЕЊА!
О каквом лекару је реч, говори и овај исечак из „Хронике хирургије у Србији“, Радоја Б. Чоловића о др Јарославу Кужељу:
„На састанку одржаном 29. 11. 1905. године прочитан је извештај др Ј. Кужеља који је у чачанској болници успешно оперисао жену стару 33 године која је без свести доведена у болницу. Код ње је он уз асистенцију др Драга Митровића уклонио делове кости код импресионе фрактуре лобање. Болесница се неуролошки опоравља веома добро, а по савету оператора место где кост недостаје је `стално покривено памуком и једним, памуком опточеним и чистом свилом опшивеним парчетом лима, јер се мора бојати последица какве нехотичне повреде`. Он је приложио извађене кости и закључио да је `случај веома поучан за лекаре у свакодневној пракси јер показује, да се смишљеним, енергичним радом и у најскромнијој околини многи живот сачувати може…`“. (Треба рећи да је др Кужељ, по својој молби, пензионисан 1906.)
