ОДРЖАН ЧЕТВРТИ ПОЕТСКИ РАСАДНИК „ТРАЖИМ БОЈУ ЗА СВОЈЕ НЕБО”
Песма Чачанина Бранка В. Радичевића „Тражим боју за своје небо” симболично и смислено је преточена у вече о перу завичајних писаца и песника у оквиру пројекта „Чачанска родна – Престоница културе Србије”! Четвртак, 22. јун је обележило поменуто књижевно вече око поезије и прозе чачанских аутора Милкице Милетић, Александре Мишић, Јованке Живановић, Владана Матијевића и Живорада Недељковића. Критички осврт на стваралаштво аутора уприличила је Данијела Ковачевић Микић, професор српског језика и књижевности. Двориште Гимназије ово вече памти по мелодијама хора Гимназије под вођством професора Мирјане Јаневске! Организатор скупа био је Књижевни програм Културног центра Чачак.
ОД СТИХА ДО РОМАНА И ДРАМСКИХ ОСТВАРЕЊА МИЛКИЦЕ МИЛЕТИЋ
Милкица Милетић је уредник Књижевног програма Културног центра Чачак. Она је завичајни аутор који на књижевној сцени отпочиње свој рад као песник, а затим и као писац и драматург. Објавила је четири песничке књиге, а забележила је и један недовршени сонетни венац посвећен успомени на мајку који чека да угледа светлост штампаног издања. Драмско стваралаштво је зачела у претходне две године, а њен драмски текст „Ненаписана писма”, монодрама о Надежди Петровић, њеном животу, њеној љубави и инспирацији изводи глумица Вања Миличић. Ове године биће обелодањена монодрама „Круна Јованова”. Поетски расадник је расветлио тачке романескне приче коју Милетић негује.
‒ Између поезије и драме, Милкица је објавила пет романа, а три су посебно важна јер приказују Чачак у прошлости, од 15. до 18. века. У новијој српског књижевности мало је писаца који се тако могу повезати са неким местом како је то било у време српског реализма. Мику Пантића знамо као писца новобеоградских прича, али Милкичин приступ је знатно комплексији. Код ње Чачак није пуки амбијентални простор, код ње је Чачак заправо књижевни јунак узбудљиве романескне трилогије која иако говори о прошлости говори и о нама, о нашим ћудима, нашим страстима, нашим наравима и нашем менталитету, објаснила је проф. Данијела Ковачевић Микић.
Живописним сликама, које су плод имагинације отелотворене на платну историјских чињеница, Милетић формира фабуле својих романа „Тера д оро”, „Звона Богородице Градачке” и „Менует у шејтановим папучама”. Овенчани лексиком која је слика временске локализације, романи су изузетни и по слоју лексике коју недре.
‒ Кључне одлике Милкичиног казивања по мом мишљењу би биле: повезаност одлика сва три књижевна рода због чега у њеној прози имамо дивне лирске пасаже и пикторалне слике каква је на пример слика наге жене која се купа на Морави једног привечерја, драмски сукоби и драмски унутрашњи монолози којима се детаљно карактеришу и аустријски и српски и турски јунаци, реконструкција историјских епоха до у детаље, до у локне на јунакињиној глави (шта су јели, каква је била култура становања, како су се одевали и сл.) с тим што опис јунака и амбијената увек има и додатну симболичку конотацију, језичка карактеризација јунака због чега се романи могу користити и као извор за наставна средстава када је лексика у питању (због германизама, турцизама, реконструкције помоћу језика слике старог Дубровника и сл.), сведочи из угла критичара Ковачевић Микић.
ПЕРО АЛЕКСАНДРЕ МИШИЋ
Александра Мишић је професор српског језика и књижевности у чачанској Гимназији. Први њени записи датирају званично од 1984. године, када се њена песма нашла у Зборнику омладинске поезије Дисовог пролећа. Објавила је две збирке поезије, „Моје тишине” (2020) и „Сумраци и зоре” (2022) романe „Шаптачи села Липова” (2022) и „Новчићи за Харона” и књигу прича „Тајна замка Солотник ”и друге приче која тек што се појавила, а у којој је Александра, инспирисана тајном разрушеног замка на Тари, а без могућности да дође до историјске грађе, домаштала, како сама каже у предговору, историју надајући се да није повредила сени древних зидина.
Наведено потврђује Ковачевић Микић сведочећи и о дидактичко-методичком приступу проф. Мишић, али и о ерудитском приступу аутора.
‒ Усуђујем се да кажем да је Александри међу вечерашњим гостима најтеже да буде писац. Јер, са таквим читалачким искуством и књижевнокритичким знањем, тешко је ослободити уметника у себи и отиснути се даље од сигурне дидактичке обале на којој годинама чврсто стоји. То што је њен књижевни усуд, уједно је и једна од кључних лепота њеног дела. Ви са Александром добијате писца који ће вас подсећати на неке писце које сте читали, на неке митове о којима сте учили, који ће вам откривати неке нове писце или погледе на њих, једном речју, ви добијате начитаног писца, писца ерудиту, од којег можете да учите или барем у чијој мисли можете да пронађете паметног саговорника, а то је увек интелектуална посластица, истакла је проф. Ковачевић Микић о стваралачком чину Александре Мишић.
Критика Данијеле Ковачевић Микић дотакла се и компаративне анализе дела Александре Мишић, Милкице Милетић и Јованке Живановић.
‒ Александра се не плаши заменице ЈА, јер зна да је оно што је њено, што је лично, у суштини је универзално и у тој тачки бих могла да је повежем и са Милкицом која је цитирала Хакслија, а у „Новчићима за Харона” и Александра подсећа на исту ту чињеницу да се оно што је суштинско у нама не мења од памтивека, јер од када је света и века сваки човек трага за смислом или љубављу, свако је смрсак врлина и мана, жудња, страха од смрти и сл. И са Јованком Сашка има једну сродну карактеристику. Код Јованке јунаци интензивније живе изнутра, у себи или водећи имагинарне дијалоге са одабраним писцима и делима, а и код Сашке, што посебвно истиче Оливера Недељковић у својој рецензији, у дугом исповедном предсмртном медитативном монологу 80-годишње Ксеније Антонијевић књижевни јунаци су каткад живљи и комплексније дочарани, па су интензивније описани и доживљени Керолова Алиса, Колодијев Ђепето, Хомореве јунакиње, митолошке богиње, библијске личности и Шекспирови јунаци него неки људи који су красили Ксенијим живот у мирној, патријархалној сеоској средини у којој можемо да се огледнемо баш као и у Чачку Милкичиних дела, наводи проф. Ковачевић Микић.
ПОСТМОДЕРНИСТИЧКИ ПРИСТУП ЈОВАНКЕ ЖИВАНОВИЋ
Јованка Живановић је економиста, живи и ради у Чачку, а своје књижевно ткање отпочела 2000. године. Роман „Путници од стакла” је Геопоетика објавила 2008. године. Роман је преведен на енглески језик и на америчком тржишту се нашао на листи 75 значајних превода за 2016. годину, при чему је на тој листи Јованкин роман ушао у најужи избор од 6 књига. Након овог романа, уследиле су приче „Метаноја једне ћурке”, а онда и романи „Приватна пошта Лазара Предојевића” и „Шетач”.
‒ Интертекстуалност и цитатност је такође важна одлика Јованкине прозе, ту су Аристотел, Његош, Кјеркегор, Библија, Јесењенин, Андрић, Кундера, Чеслав Милош и бројни други. Њена омиљена литература су Берђајев и Бела Хамваш и то се и те како препознаје у њеним делима. Јованкини јунаци су често и на боготражитељском путу, јер се до истине, која је увек једна, може доћи и интуицијом и имагинацијом и филозофијом и религијом. Отуд не чуди што она посеже и за социолошким студијама, и за аналитичком психологијом и православном психотерапијом чији је представник Јеротеј Влахос или пак посеже за писцима мистике (нпр. какав је Емануел Сведенборг), истакла је проф. Ковачевић Микић.
Приступ литератури Јованку Живановић декларише као својеврсног поборника постмодернистичке епохе у књижевности, отуда у том духу и ствара!
‒ Као и Милорад Павић или Данило Киш, и Јованка се поиграва жанровским границама и различитим наративама, због чега је, уз аутореференцијалност, ближа постмодернистичкој него традиционалној линији српских прозних писаца. То потврђују и поступци пронађених рукописа и факсимила, то потврђују и дугачки псеудонаучни називи неких поглавља, као и употреба пародијских елемената демистификације. Уосталом, то потврђује и чињеница да је издавач њеног за сада последњег романа Бранко Кукић чији се књижевни укус и суд надалеко познаје, потврдила је проф. Ковачевић Микић.
ИНТЕРТЕКСТУАЛНОСТ ЖИВОРАДА НЕДЕЉКОВИЋА
Живорад Недељковић је више од три деценије присутан у књижевном свету и као песник и као уредник, а његов богати опус чини 13 песничких књига и 4 књиге изабране поезије. Лирски субјекат у Недељковићевим песмама има задатак да рашчлани видљиво и невидљиво, да изузетном лексиком омеђи и избрише границе суштина које исказује.
‒ Оно што привидну једноставност Недељковићевог израза усложњава јесте богата асоцијативност, односно интертекстуалност која захтева широко образовање читаоца, јер на други начин употребљен туђи аутопоетички коментар сраста са његовим лирским наративом и у новом песничком окружењу захтева додатну мисаону ангажованост читаоца. Укидање границе објективног и субјективног света оно је о чему говоримо и код других вечерашњих учесника, али су поетичка средства знатно другачија. Луцидно асоцијативно рашчлањавање видљивог света до невидљивих и тешко исказивих суштина, уз фасцинантан језички дар и лексичко богатство, оно је што Недељковића чини јединственим код нас, посведочила је проф. Ковачевић Микић.
Читати поезију која је изузетне стилске вредности захтева и читаоца који препознаје и рашчитава такве слојеве, што, уистину, захтева Недељковићева позија.
‒ Уочљива одлика Недељковићевог књижевноуметничког стила јесте инверзивна употреба речи и необична синтаксичка конструкција, са честим опкорачењима, али и гроздовима метафора које захтевају будног и ангажованог читаоца. Недељковићев поступак је такав да он увек од неког конкретног, виђеног мотива фасцинантно лако урања у сложене метафоре о животу, а да притом никад не заборави ону поредбену нит за коју су сви ти нови асоцијативни таласи везани (јо-јо асоцијативност: конкретан мотив у средишту који се после распрскава у метафоричне асоцијативне везе увек се враћајући на конкретно исходиште.), протумачила је проф. Ковачевић Микић.
МАТИЈЕВИЋ МЕЂУ НАЈИСТАКНУТИЈИМ ПИСЦИМА ДАНАШЊИЦЕ!
Владан Матијевић је Чачанин,а његов вишеструко награђен опус чини 7 романа, 2 збирке прича, 2 збирке поезије које је касније спојио у једну књигу одричући се песама које у тај ревидирани избор нису ушле, 1 књигу драма и 1 књигу есеја. Најпре се појавио као песник, 1991. године, али је већ 1995. године објавио роман „Ван контроле”.
Ковачевић Микић тумачи да на неки начин Матијевић тим роман обрће читав свој стваралачки круг, јер је нова верзија овог романа, објављена као коначна верзија 2021. године и тренутно је његово последње објављено дело. Такође, две књиге песама „Не реметећи расуло” и „Самосвођење” Матијевић је прерадио, спојио у једну књигу оне песме које су преживеле његов аутопоетички суд и уклопиле се у јединствен поглед на свет и јединствен начин на који се тај поглед изриче.
Овај изузетан чачански аутор недавно је овенчан „Златним крстом кнеза Лазара” коју додељује жири Видовданског песничког бдења у Грачаници. У образложењу се наводи да је Матијевић међу најистакнутијим писцима данашњице и један од ретких који не потпада под захтеве културне историје.
‒ Матијевић се калупима поиграва, а скрајнути јунаци и њихови мали светови обележени су карикатуром као мером деформације света и човека. Сваки његов роман је вишестран, попут те коцке, и није сваком читаоцу дато да преврћући, комбинујући, повезујући различите аспекте текста, а пре свега елементе хумора, фине ироније, негде сатире, бурлеске и гротеске, сложи целокупну конструкцију дела. Они који имају кључ за Матијевићеве наративне матрице не могу да ишчекају свако наредно Матијевићево дело јер се лече урнебесним смехом над најтрагичнијим стварима наше стварности. Тај у нашој књижевности јединствени НАРАТИВНИ КАРАМБОЛ изазива смех читаоца, али су теме којима се бави врло мрачне и те теме се виде било ескплицитно насловом попут „Врло мало светлости”, било насловом који у књизи заправо и није остварен, попут наслова „Слобода говора”, у којој те слободе нема, па говоримо о минус-поступку, осврнула се проф. Ковачевић Микић.
Стил који користи Матијевић особен је јер захтева активног читаоца, а лингвостилистичком анализом се може одгонетнути о драгоцености страница које исписује Матијевићево перо!
‒ Реализација тропа је поступак који Матијевић обилато користи, али читаоцу често то постаје јасно тек кад дело прочита у целости. Видљиво је да је Матијевић замерке с почетка књижевне каријере о херметичности свог стила озбиљно прихватио, те његова каснија дела нису тако обимна као „Писац издалека”. Она увек имају више тематских слојева, али тако да постоји прича коју може да прати и просечно образован читалац. Поступци реалитивизације свега у људском животу, од баналног до узвишеног, потом демистификација, нарочито самог чина књижевног стварања, детронизација, укидање граница времена и простора, фикције и стварности, реалног и фанастичног и фантазмагоријског поступка – све су то препознатљиве одлике Матијевићевог стила, протумачила је проф. Ковачевић Микић.
Поетски расадник је завршно вече преточио у својеврсни позив да се о оваквом вечном књижевном наслеђу говори. Расадник на тај начин своје корене дубље везује за тло, а снажи и нове изданке!
Милица Матовић
