DUBOK TRAG U POPULARNOJ KULTURI
Ako nečije ime može biti sinonim za neku važnu formativnu pojavu kada je reč o rokenrolu, onda je to Petar Peca Popović, rok kritičar, novinar, pisac, kolumnista i urednik novina. Wegova knjiga “Tragovi u beskraju”, koja je u Čačku promovisana prošlog petka, u organizaciji Kulturno-obrazovnog programa Doma kulture, to i potvrđuje. U njoj su dva odeljka: “Život je samo kratka prolazna svečanost”, posvećen stranim muzičarima i “Dečaci ne plaču, osim…” o našim muzičarima, u kojima se Popović sa pijetetom i strašću osvrće na markantne ličnosti rokenrola, one koje su ostavile dubok trag u popularnoj kulturi. Na predavanju i promociji njegove nove knjige bilo je reči o Džou Kokeru, Gremu Parsonsu, Pitu Sigeru, Skotu Vokeru, ali i o Davorinu Popoviću, Margiti Stefanović, Lazi Ristovskom, Ipetu Ivandiću, Arsenu Dediću, Zoranu Modliju…
Rok kritičar, novinar, pisac i urednik novina Petar Peca Popović rođen je u Beogradu. Bio je glavni urednik časopisa “Džuboks” i “Rok”, a pisao je za “Politiku”, “Politikin zabavnik”, “Blic”, “Sportski žurnal” i mnoge druge časopise. Radio je za Radio “Beograd” i za Radio “101”. Kao novinar i urednik dao je veliki doprinos afirmaciji zabavne i rok muzike. Pomogao je mnogim muzičarima i grupama na početku karijere: Zdravku Čoliću, “Bjelom dugmetu”, “Azri”, “Ribljoj čorbi”, “Bajagi i instruktorima”, “Poslednjoj igri leptira” i mnogim drugim.
– Po ideji Pece Popovića, 28. avgusta 1977. godine, održan je besplatan koncert “Bjelog dugmeta” kod beogradske Hajdučke česme. To je bio jedan od koncerata sa najviše posetilaca u bivšoj Jugoslaviji. Napisao je više desetina predgovora i pogovora za knjige iz oblasti popularne kulture i nekoliko knjiga: “Rokopisi”, “Kikinda Short 04” (dve priče – Kikinda 2010), “Biti rokenrol”, “Proleća u Topčideru” i “Tragovi u beskraju”. Dobio je pregršt nagrada, medalja, plaketa i odlikovanja u Srbiji i u svetu – podsetila je Verica Kovačević, urednik Kulturno-obrazovnog programa Doma kulture, na početku večeri.
“LIČNA ANTOLOGIJA OTIŠLIH”
Koji su rok muzičari ostavili najznačajnije tragove u beskraju?
– Knjiga je zbirka tekstova o mojim otišlim junacima iz sveta muzike. Imam i privatni podnaslov knjige – “Lična antologija otišlih”. U njoj su 53 moja sećanja na tridesetak stranih i 23 domaća muzičara koji su uticali da ostavim ovo što sam ostavio. Zahvaljujući njima sam ovakav, možda sam mogao da budem i gori (smeh). Ali, iz njihovih pesama, primera i stvari koje su oni radili, iz njihove poetike, ja sam crpeo znanja koja su mi koristila da ostarim bez stida i srama. Ceo život pišem takve tekstove. Ali, ovi tekstovi su nastali poslednjih 13 godina. Verovatno ima puno nepravde prema nekima koji su umrli pre toga, a osećam odgovornost i prema ljudima koji su umrli u poslednjih 12 meseci. U drugom izdanju (pošto su ovo poslednje knjige iz prvog izdanja, a ujedno je ovo prva promocija u Srbiji uopšte), imaću tri dodatna teksta. U knjizi su imena od pionira, Badi Holija, s kojim počinjem biografije stranih imena, do Litl Ričarda, koji je umro prošle godine, a od domaćih – od bubnjara do bubnjara, od Ipeta Ivandića, koji je umro 1994, do Draška Reljina, koji je preminuo u novembru prošle godine. Draško Reljin je prvi bubnjar prve beogradske grupe “Iskre”. U knjigu sam dodatno ubacio tekst o Đorđu Balaševiću.
Koliko su se, prema Vašem mišljenju, kao vrsnog hroničara razvoja muzičke scene, istorijske i političke okolnosti oslikavale u ovoj sferi života?
– U svemu što sam radio, od kada me je majka rodila do danas, politika nije imala nikakvog uticaja. Stvar u koju ja verujem je mnogo iznad politike u kojoj živimo i u kojoj smo živeli. Da sam pratio politiku, ja ovakve knjige ne bih pisao i ne bih se ovim bavio u životu. Mene su umetnost i muzika određivali, a nikako ne politika i ljudi koji su na vlasti. To nije sfera mog interesovanja.
MNOGE TEME SU VEĆ POTROŠENE
S obzirom na to da ste muzici posvetili ceo život, šta za Vas ona predstavlja?
– Pokušavam da razmislim šta bih ja bio da nije bilo te muzike. A ja vas pitam: Kakav bi vaš život bio da nije bilo tih nekih pesama, tih nekih autora, tih nekih koncerata, tih nekih primera, koji su verovatno i vas skrenuli iz jednog pravca u drugi, iz nečega što ste mislili da ćete biti u nešto što ste postali?
Koliko je ona za Vas bitna i danas?
– Muzika na kojoj sam ja odrastao danas nema smisla. Danas živimo u svetu u kome rokenrol uopšte nije važan. Imate četiri dominantna žanra, i to hip-hop, rep, latino i modernu, pop muziku, koju pojedini zovu moderan ritam i bluz. To je muzika prema kojoj ja nemam sklonosti. Razumem mlade generacije koje to slušaju, ali mene uvek zanima šta umetnik koji pravi pesmu ili ploču, ima da nam poruči. Ja ne mogu u mojim godinama da slušam besmislenost o kojima se peva i govori. A mnoge teme su već potrošene.
Ima li danas bendova koji mogu da se porede sa onima koji su obeležili drugu polovinu 20. veka?
– Mi ne pričamo o bendovima, mi pričamo o autorima, jer uvek je neko napisao to što su oni posle izvodili. Sigurno da ima, i dan-danas u svetu imate po garažama, po podrumima neke klince što veruju da će sa pesmom promeniti svet. Ali, problem je što oni ne mogu da dođu do pozicije da se čuju na način, kako se čuju danas popularni žanrovi.
Svojevremeno ste izjavili da je rokenrol najveća kulturna tvorevina 20. veka. Šta je za vas definicija rokenrola?
– Najlakše je kazati “to je način života”. Način života može da bude i ako prosite, ako ste xeparoš, ubica… Ali, rokenrol podrazumeva neke talente, koji su promenili drugu polovinu 20. veka.
Pola veka ste pisali o muzičarima, a bili ste i glavni urednik dva najtiražnija lista u istoriji jugoslovenske rok periodike, “Džuboksa” i “Roka”. Danas, nažalost, takvih časopisa nema.
– Urednik “Džuboksa” sam bio od ’74. do ’77, a “Roka” od ’82. do ’86. Ali, ne zaboravite da sam bio urednik i “Zvezdine revije”, na to sam ponosan. Danas nema takvih časopisa, jer nema te vrste interesovanja.
ZA IDEJE SE BORILO UZ MUZIKU
Da li je značaj Vudstoka u tome što se organizovao zbog neke ideje?
– Sve ideje koje su u vezi sa rokenrolom
realizovane su šezdesetih i sedamdesetih godina. A sada se sve ideje nameću i
realizuju politički.
Bez muzike se nijedno veliko oslobađanje u 20.
veku ne bi desilo. Borba za ravnopravnost, za ljudska prava, za ravnopravnost
polova, rasnu ravnopravnost, dizanje glasa protiv rata u Vijetnamu, protiv
intervencije u Čehoslovačkoj, protiv ugroženih studentskih i omladinskih sloboda…,
sve se to desilo zahvaljujući muzici. Za sve ideje za koje se trebalo izboriti,
izborilo se uz muziku, uz “Marseljeze” iza kojih je moja generacija išla.
Devedesetih godina ste radili za UNICEF, a bili ste i u Africi, kao humanitarac. Da li je i to deo tekovina rokenrola?
– Sve ono što sam naučio iz pesama, to sam pokušao da radim. Kad je bio raspad Jugoslavije, bio sam šef za informisanje UNICEF-a na prostorima Jugoslavije, ’92, ’93. i ’94. i to mi je dosta u mom životu.
Nela Radičević
TUMAČ ČUVENE, IZVORNE, UMETNIČKE POJAVE 20. VEKA
O knjizi “Tragovi u beskraju” govorio je i Mihajlo Pantić, jedan od najznačajnijih srpskih intelektualaca, pisac, esejista, profesor Filološkog fakulteta u Beogradu i glavni urednik Književne opštine Vršac, čiji je dugogodišnji saradnik i autor tri knjige eseja u prestižnoj biblioteci “Nesanica”:
– Pre deset godina sam sa Pecom Popovićem objavi knjigu “Biti rokenrol”, koja je imala nekoliko izdanja. Kada sam postao glavni urednik Književne opštine Vršac, setio sam se da treba da ispunim jednu obavezu koju sam sebi zadao, a to je da kolekcioniram tekstove Pece Popovića. Pre tri godine sam objavio njegovu prvu knjigu iz te serije “Proleća u Topčideru”. A knjiga “Tragovi u beskraju” je nastavak njegovog publicističkog rada, koji preživljava ono što je u novinarstvu najteže preživeti. Znate da novine traju jedan dan, ali da pojedini tekstovi koji su objavljeni u novinama, u stvari, predstavljaju hroniku nekog vremena. Pecu Popovića doživljavam kao čoveka koji je hroničar svih tih minulih decenija i kao najautoritativnijeg tumača te čuvene, jedine, izvorne umetničke pojave 20. veka. Naravno, rokenrol koji sada vidimo, koji se transformisao, preobrazio, integrisao u industriju zabave, više nije dominantan oblik muzičkog izražavanja, kao što je bio u vreme Popovićeve i moje mladosti. Ali, neka ove knjige ostanu, kao neka vrsta dokumenta i mislim da će to biti sasvim dovoljno.
